Древноисточне цркве — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 6:
Појам "Оријенталне православне цркве" (који се односи на антихалкидонске цркве) није истоветан са појмом "Источне православне цркве" (који се односи на цркве васељенског Православља). Иако се по својим христолошким учењима разликују од васељенске Православне цркве, оријенталне православне цркве се називају "православнима" због тога што су њихова [[свети дух|пнеуматолошка]] учења потпуно правоверна и истоветна са пнеуматолошким учењем васељенског Православља. Ни једна оријентално-православна црква не прихвата [[филиоквистичка јерес|филиоквистичку јерес]], нити било коју другу хулу на [[Свети Дух|Светога Духа]].
 
== Терминологија ==
== Назив ==
Када се говори о оријенталним православним црквама, реч је о различито организованим црквеним заједницама, које немају заједничку хијерархију, премда признају да су у међусобном јединству. Ипак, свака се од тих цркава другачије назива, па није лако наћи заједничко име које би их све укључивало. Најчешће се сусрећу следећи називи:
* Монофизитске цркве - назив је скован у противничком табору, иако у стварности оријенталне православне цркве не прихватају у целости [[монофизитство]], већ себе радије називају ''миафизитима''. Међутим, у појединим оријенталним црквама су током историје упоредо постојале радикалне монофизитске и умерене ''миафизитске'' струје, тако да се ни један од ових појмова не може усвојити као општи, нити се на другој страни може у потпуности одбацити, што је поседица бурне и сложене историје оријенталних цркава.
Ред 14:
* Староисточне цркве - назив који се употребљава упоредо са називом "древноисточне цркве".
 
Појам "древноисточне цркве" преузет је узиз руског богословља у којем се употребљава у два значења, ужем и ширем. У ужем смислу, појам се односи само на такозване монофизитске, односно ''миафизитске'' цркве. Међутим, у ширем значењу појам обухвата и остале староисточне хришћанске заједнице изван васељенског Православља, што се првенствено односи на "несторијанску" [[Асирска црква истока|Асирску цркву Истока]], али и на некадашње следбенике [[Моноенергизам|моноенергизма]] и [[Монотелитизам|монотелитизма]].
 
Додатне невоље поводом употребе поменутих појмова проистичу из чињенице што је и васељенско Православље поникло управо на древном, односно старом Истоку, тако да се свођењем појма "древноисточне" (или "староисточне") цркве на само једну заједницу цркава врши својеврсно разбаштињење осталих заједница пониклих на истом простору.
Ред 21:
=== Раскол ===
{{main|Халкидонски сабор}}
До одвајања ових цркава од васљенског Православља дошло је након [[Четврти васељенски сабор|Четвртог васељенског сабора]], који је одржан 451. године и [[Халкидон]]у. Повод расколу била су христолошка неслагања о [[Христ]]овим природама. Сабор је одбацио [[монофизитизам|монофизитско]] учење по којем је у Христу постојала само једна природа и анатемисао је [[Евтихије|Евтихија]], главног заступника монофизитизма. У исто време, сабор је потврдио правоверно [[диофизитизам|диофизитско]] учење по којем су у Христу присутне две природе - божанска и људска, обједињене у једној личности и [[ипостас]]и. Међутим, према схватању многих представника александријске цркве, диофизитско учење о две природе је превише личио на [[несторијанство]], које је било осуђено још на [[Трећи васељенски сабор|Трећем васељенском сабору]] у [[Ефез]]у (431). Иако је саборска већина учинила знатне напоре у циљу постизања јединства, до споразума није дошло. Наиме, на сабору у Халкидону је морало бити решавано и питање ранијег неканонског поступања скупине предвођене [[Диоскор Александријски|Диоскором Александријским]], који је такође био осуђен, што је довело до продубљивања јаза међу учесницима сабора. Непомирљива становишта обеју страна, условљена христолошким и терминолошким разликама, као и личним суревњивостима, довела су до коначног размимоилажења, а потом и до раскола. У годинама након сабора, уследили су спорови и сукоби у многим црквама на истоку, од Александрије до Антиохије, а поделе на присталице и противнике халкидонске христологије су временом, након неколико неусешних покушаја помирења, прерасле у потпуни раскол и стварање одвојених цркава.{{sfn|Meyendorff|1989|p=}}
До раскола између ових цркава и тадашње велике Цркве (од које ће настати Католичка црква и православне цркве) дошло је у [[5. век]]у. Повод томе расколу било је неприхватање Халкидонског веровања, према којем су у Исусу Христу присутне две природе - божанска и људска, премда сједињене у једној особи ([[Хипостаза]]). Црквеним старешинама, особито у александријској Цркви, такав је наук превише личио на [[несторијанство]], осуђено на Ефешком сабору. Стога су предлагали текст веровања који би нагласио јединство у Христу. Непомирљива полазишта обеју страна, често више условљена језичким разлозима и неразумевањем него стварном теолошком разликом, довела су до првог већег раскола у Цркви.
 
=== Поновно зближавање ===
[[Слика:DebateBetweenCatholicsAndOrientalChristiansInThe13thCenturyAcre1290.jpg|мини|десно|Расправа римокатолика и древноисточних хришћана.]]
Након раскола [[451]]. године, било је више покушаја поновног зближавања међу црквама. Особито се то очитовало на сабору у Фиренци ([[1431]]-[[1445]]) на којем је и успостављено јединство католичке с некима од ових цркава, но оно није никада заживело.
 
У [[20. век]]у почело се другачије гледати на овај раскол и схватати да проблеми који су довели до њега нису толико теолошке или христолошке природе, колико је то питање културе и менталитета. Долази до више сусрета римског папе и патријарха оријенталних православних цркава.
 
== Заједница оријенталних православних цркава ==
Линија 43 ⟶ 37:
Литургијски језик у овим црквама је стари народни језик, који често више није у свакодневној употреби (као што је случај с коптским и сиријским). У крајевима где већину чине Арапи, арапски језик је ушао и у [[литургија|литургијске]] текстове.
 
== ДревноисточнеОријентално-православне цркве и васељенска [[Православна црква]] ==
[[Слика:DebateBetweenCatholicsAndOrientalChristiansInThe13thCenturyAcre1290.jpg|мини|десно|Расправа римокатоликаизмеђу филиоквиста и древноисточнихмиафизитских хришћана.]]
Иницијативом Екуменског савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у [[Oрхус]]у, [[1964]]; [[Бристол]]у, [[1967]]; [[Женева|Женеви]], [[1970]]; [[Адис Абеба|Адис Абеби]], [[1971]]. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава.
Велика искушења и тешка страдања која су задесила све хришћанске заједнице током потоњег периода арапске и турске власти, временом су довела до другачијег сагледавања христолошких спорова, који су у историјској перспективи били препознати као један од главних узрочника унутрашњег слабљења свих хришћанских заједница на истоку. Током 20. века, дошло је обнове теолошког дијалога између представника оријентално-православних цркава и представника васељенског Православља, са нагласком на тражењу обострано прихватљивих теолошких решења. Као основа за успостављање дијалога, послужила је заједничка правоверна пнеуматологија, која је на обема странама била очувана у изворном облику, будући да ни једна од ових цркава никада није прихватила [[филиоквистичка јерес|филиоквистичку јерес]], нити било коју другу хулу на [[Свети Дух|Светога Духа]].
 
У другој половини 20. века и на почетку 21. века одржано је неколико међусобних састанака на високом нивоу, чиме је створена основа за превазилажење христолошких разлика и обнову црквеног заједништва. Први сусрети између оријентално-православних и источно-православних теолога одржани су у [[Oрхус]]у (1964), [[Бристол]]у (1967), [[Женева|Женеви]] (1970) и [[Адис Абеба|Адис Абеби]] (1971). Током ових и каснијих сусрета, учињен је значајан напредак у успостављњу међусобног дијалога. Представници обе стране су [[28. септембар|28. септембра]] 1990. године у швајцарском граду Шамбезију (Chambesy) потписали оквирни споразум о разумевању који су прихватиле готово све аутокефалне православне цркве, осим [[Јерусалимска православна црква|Јерусалимске]]. Овај споразум је биоје плод обновљеног дијалога, а његов основни закључак је био да не постоје суштински догматски разлози који би и даље делики две заједнице. Обе стране су се у Шамбезију усагласиле да „сада јасно схватају како обе породице одувек имају тачно сачувано истинску Православну Христолошку Веру и непрекинуту прејемственост апостолске традиције“. Један од најначајнијих корака у ка успостављању потпуног заједништва учињен је крајем 2017. године, када су предствници оријентално-правосланих и источно-православних цркава у Северној Америци одржали заједничку молитву за пострадале хришћане на Блиском Истоку.<ref>[http://theorthodoxchurch.info/blog/news/eastern-oriental-orthodox-prelates-convene-joint-prayer-service-interceding-for-migrants-refugees/ OCP (2017): Eastern Orthodox and Oriental Orthodox Prelates Convene Joint Prayer Service Interceding for Migrants and Refugees]</ref>
 
== Референце ==
[[28. септембар|28. септембра]] [[1990|1990.]] године у граду Шамбези (Chambesy) у [[Швајцарска|Швајцарској]] потписан је споразум између православних и Заједнице древноисточних цркава. Све аутокефалне Православне Цркве и све Патријаршије, осим [[Јерусалимска православна црква|Јерусалимске]], ставиле су своје потписе испод овог документа. Овај документ је коначно производ „Теолошког дијалога“ православних и древноисточних цркава. Његов основни закључак је да - ''нема догматских разлика које деле православне и монофизите(...)''. Православни и монофизити су се у Шамбезију договорили да „сада јасно схватају како обе породице одувек имају тачно сачувано истинску Православну Христолошку Веру и непрекинуту прејемственост апостолске традиције...“.
{{reflist}}
 
== Литература ==