Древноисточне цркве — разлика између измена

 

== Терминологија ==

* Монофизитске цркве - назив је скован у противничком табору, иако у стварности оријенталне православне цркве не прихватају у целости [[монофизитство]], већ себе радије називају ''миафизитима''. Међутим, у појединим оријенталним црквама су током историје упоредо постојале радикалне монофизитске и умерене ''миафизитске'' струје, тако да се ни један од ових појмова не може усвојити као општи, нити се на другој страни може у потпуности одбацити, што је поседица бурне и сложене историје оријенталних цркава.

* Претхалкидонске или дохалкидонске цркве - ови називи се употребљавају често, првенствено када се жели указати на Халкидонски сабор као тачку раскола. Међутим, поменути називи нису у потпуности прихваћени, пошто су недовољно одређени и могу навести на погрешан закључак да су ове цркве постојале као посебне и пре поменутог сабора, што није тачно, пошто су се од васељенског Православља у потпуности одвојиле тек након 451. године, и то не одједном, већ постепено.

 

== Историја ==

{{main|Халкидонски сабор}}

До одвајања ових цркава од васљенског Православља дошло је након [[Четврти васељенски сабор|Четвртог васељенског сабора]], који је одржан 451. године и [[Халкидон]]у. Повод расколу била су христолошка неслагања о [[Христ]]овим природама. Сабор је одбацио [[монофизитизам|монофизитско]] учење по којем је у Христу постојала само једна природа и анатемисао је [[Евтихије|Евтихија]], главног заступника монофизитизма. У исто време, сабор је потврдио правоверно [[диофизитизам|диофизитско]] учење по којем су у Христу присутне две природе - божанска и људска, обједињене у једној личности и [[ипостас]]и. Међутим, према схватању многих представника александријске цркве, диофизитско учење о две природе је превише личио на [[несторијанство]], које је било осуђено још на [[Трећи васељенски сабор|Трећем васељенском сабору]] у [[Ефез]]у (431). Иако је саборска већина учинила знатне напоре у циљу постизања јединства, до споразума није дошло. Наиме, на сабору у Халкидону је морало бити решавано и питање ранијег неканонског поступања скупине предвођене [[Диоскор Александријски|Диоскором Александријским]], који је такође био осуђен, што је довело до продубљивања јаза међу учесницима сабора. Непомирљива становишта обеју страна, условљена христолошким и терминолошким разликама, као и личним суревњивостима, довела су до коначног размимоилажења, а потом и до раскола. У годинама након сабора, уследили су спорови и сукоби у многим црквама на истоку, од Александрије до Антиохије, а поделе на присталице и противнике халкидонске христологије су временом, након неколико неусешних покушаја помирења, прерасле у потпуни раскол и стварање одвојених цркава.{{sfn|Meyendorff|1989|p=}}