Википедија

Краљевина Италија — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 67:
Након уједињења, најјача политичка снага Италије били су либерали, јер су десничари били разједињени, а левица је још била у повојима, тако да је премијер постао либерал [[Марко Мингети]] који је успевао остати на власти, додворавајући се левичарима (национализацијом железнице). Након њега [[1876]]., на његово мјесто долази поново либерал [[Агостино Депретис]] и тиме је отпочело дуго раздобље либералних влада. То раздобље обележили су корупција, нестабилност владе, даљње осиромашење југа и крајње ауторитарни потези власти.
 
Депретис је почео да спроводи један експериментални политички програм, који је назвао ''трасформисмо'' (промене). По тој идеји, — места министара требало је да добијају умерени и стручни људи, који је требало да буду непартијски политичари. У стварности је овај план владавине добрих технократа био власт врло ауторитативних и јако корумпираних људи. На врло спорним изборима 1876., користећи методе притиска на кандидате, поново је победио Депретис. Након тога, како није имао озбиљније опозиције, владао је сам целом владом. За време његове владавине забрањена су јавна окупљања, а појединци који су сматрани опасним по власт осуђивани су на прогонство и затворе по врло удаљеним острвима. Међутим, Депретис је за време свог мандата, забранио робијање због дуга, увео је обавезно бесплатно основно школовање и укинуо дотад обавезну веронауку у основним школама.<ref>{{Cite book|last= Smith|first= Dennis Mack|authorlink= |coauthors= |title= Modern Italy; A Political History|year=1997|url= |publisher= The University of Michigan Press|location= Ann Arbor|isbn=978-0-472-10895-4|pages=}}</ref>
 
Након избора одржаних [[1887]]., премијер је постао [[Франческо Криспи]] који је почео с активнијом спољном политиком. Основа његове политике била је јачање Италије као светске силе, пуно је улагао у војску и био поборник италијанског експанзионизма и савезништва са [[Немачко царство|Немачком]]. Италија се придружила [[Централне силе|Централним силама]] [[1882]]. заједно с Немачком и [[Аустроугарска|Аустроугарском]]. Иако је и његов режим био ауторитаран, Криспи је спровео неке либералне реформе, попут здравства. За његовог мандата Италију је погодила велика криза, која се посебно осетила у пољопривреди.
Ред 99:
 
[[Датотека:Carabineri in Palestine - cockhats.jpg|мини|270px|right|Италијански [[карабинијери|карабињери]] у Палестини]]
Након тога је италијанска војска у лето 1916., организовала противофанзиву, те је након низа
неуспелих напада, на крају ипак успела заузети [[Горица (град)|Горицу]]. Склапањем [[Брест-литовски мир|Брест-литовског мира]] Централне силе су се отарасиле Русије, па су се немачке и аустроугарске снаге са већом жестином бациле у напад на Италију. Упркос почетним успесима, тај нови удар зауставила је италијанска војска код реке [[Пијава|Пијаве]].
Након бројних исцрпљујућих битака у којима се фронт практички није помицао, Аустроугарска се почела урушавати, тако да је потписано примирје [[11. новембар|11. новембра]] [[1918]]., чиме се завршио Први светски рат у којем је Краљевина Италија завршила као једна од победница.
Ред 118:
[[Бенито Мусолини]] кренуо је у политику као припадник [[Италијанска социјалистичка партија|Италијанске социјалистичке партије]], али је из ње избачен [[1914]]. због своје отворене подршке рату против Аустрије. То је био његов велики обрт, јер се пре Првог светског противио регрутацији и окупацији Либије, а био је и уредник службених новина социјалистичке партије ''Аванти!''. Касније је основао своје властите новине ''[[Народ Италије (часопис)|Народ Италије]]'' у којима је позивао социјалисте и друге левичаре да подрже рат. Због жеље да придобију Италију на страну Антанте, Француска, Британија и Русија су финансијски помагале излажење тих новина.<ref name="autogenerated1984"/> Ове новине су касније постале фашистички гласник.
 
Након рата и Версајског уговора, Мусолини ствара свој борбени савез ''Фасци ди Комбатименто'' који се противио пацифизму Италијанске социјалистичке партије. Иако су фашисти у почетку нагињали левици и подржавали многе либералне идеје, [[15. април]]а [[1919]]. почињу с политичким насиљем нападајући канцеларије социјалистичког гласила ''Аванти!''. Након почетних неуспеха, Мусолини је реорганизовао ову групу, идеолошки се дистанцирао од левице и [[1921]]. претвара је у [[Национална фашистичка партија|Националну фашистичку партију]]. Његова партија је преузела од Д'Анунција бројна националистичка обележја, а сам Мусолини је променио своју изворну идеологију и почео подржавати Католичку цркву и престао да се противи монархији. Подршка фашистима је почела расти од 1921., а многи официри италијанске војске који су подржавали фашисте искористили су свој положај за контрареволуционарне нападе на социјалисте.
 
Либерал Ђиолити је добио изборе 1920., и постао премијер по пети пут, али његова влада је била врло слаба због јаке социјалистичке опозиције. Због тог је Ђиолити, додао на своју изборну листу 1921. године и Националну фашистичку партију, јер је помоћу њих хтео обуздати социјалисте. Како Ђиолити није успео скупити довољно мандата за коалицију, фашисти су заједно са социјалистима изгласали неповерење влади Ђиолитија. Мусолини је захваљујући бројним говорима, потплаћивању и застрашивању врло брзо постао доминантна особа у италијанској политици, придобијајући уз себе бројне друге политичаре.
 
У октобру [[1922]]., Мусолини је искористио општи штрајк и почео захтевати од италијанске владе да власт препусти његовој фашистичкој партији. Део фашиста кренуо је на марш преко целе Италије до [[Рим]]а ([[марш на Рим]]) тврдећи да ће фашисти поново успоставити ред. Сам Мусолини није учествовао у маршу. Фашисти су захтевали оставку премијера [[Луиђи Факта|Луиђија Факте]] и проглашавање Мусолинија за председника владе. Иако је италијанска војска могла лако растерати око 60.000 фашистичких црнокошуљаша, италијанска влада с краљем Виктором Емануелом III пала је у кризу. Тиме је краљ стављен у ситуацију да мора бирати између два супротстављена италијанска покрета: Мусолинијевих фашиста или антимонархистичких социјалиста. Краљ је изабрао долазак фашиста на власт.
Ред 159:
Мусолини је постао савезник Француске и Велике Британије против агресивне политике Нацистичке Њемачке. Тим стратешким савезом Мусолини хтио задобити њихову подршку, за колонизацију Етиопије. Након тога отпочео је [[Други италијанско-абисински рат]] у којим је Италија извршила нападе на Етиопију из [[Еритреја|Еритреје]] и [[Италијанска Сомалија|Италијанске Сомалије]]. Етиопија је заузета у мају [[1936]]. након тог отпочела је колонизација те брдовите земље, покушана педесет година раније. Ипак због тог је Италија убрзо изолована у [[Друштво народа|Друштву народа]], а Француска и Велика Британија су прекинуле савезништво с Мусолинијем.
 
У Европи је Муссолини 1923. заузео грчки острво [[Крф]], што је био део његовог плана за заузимање Грчке. Упркос губитка Крфа, Грчка није ушла у рат с Италијом. Две године касније, Италија је присилила Албанију да постане италијански протекторат, што је такође био део плана о даљем продору у Грчку преко [[Епир]]а. Фашистима је заузимање Крфа било важно због тога јер је то острво био дуго времена у поседу [[Млетачка република|Млетачке републике]] као и остала јонска острва. Муссолини је будно пратио и догађаје у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] на чије обалне территорије је имао претензије. У циљу дестабилизације Југославије је 1929., одобрио политички егзил хрватском екстремном националисти [[Анте Павелић|Анти Павелићу]], касније је његова фашистичка влада финансијски и организационо у опремању и увежбавању Павелићевих [[усташе|усташа]]. Ипак, најзначајнији предратни војни ангажман фашистичког режима била је интервенција 1936. у у [[Шпански грађански рат|Шпанском грађанском рату]] на страни профашистичког пучистичког генерала [[Франсиско Франко|Франсиска Франка]], а против социјалистичко-републиканске владе. Италија је шпанским националистима послала бројне авионе, оружје и преко 60.000 војника. Овај рат је помогао увежбавање италијанске војске, а такође је служио и побољшању односа с Црквом. Шпанским националистима помагала је и [[Адолф Хитлер|Хитлерова]] Немачка, тако да је ово био први рат у којем су се поновно заједно бориле италијанске и немачке снаге још од [[Аустријско-пруски рат|Аустријско-пруског рата]]. Италија је хтела искористити ситуацију у Шпанији како би проширила свој утицај на Средоземљу, па је у ово време изградила многе ратне бродове како би учврстила свој положај.
 
Када је Немачка припојила [[Чехословачка|Чехословачку]], Мусолини је одлучио заузети Албанију. Дана 7. априла Италија је напала Албанију коју је заузела након краће борбе. Албански парламент је крунисао Виктора Емануела III за краља Албаније.
Ред 170:
[[Датотека:Benito Mussolini and Adolf Hitler.jpg|мини|Након окупације Етиопије, Мусолини и Хитлер су побољшали односе између њихове две земље]]
Пошто је Италија остала изолована на међународном плану [[1936]]., морала је почети сарађивати с Немачком како би бар делимично поправила свој положај. Две државе склопиле су [[Силе Осовине|Осовински пакт]] који је касније [[1940]]. прерастао у [[Тројни пакт]] кад му се прикључио [[Јапан]]. Након побољшања односа с Италијом, Хитлер је [[1938]]. [[Аншлус|анектирао Аустрију]], а
касније и [[Sudeti|Судетску област]] и [[Чехословачка|Чехословачку]]. Исфрустриран тим Хитлеровим успесима, и да не би испао мање важан, Мусолини је [[Италијанска инвазија Албаније|напао и заузео Албанију]]. Ипак након припајања Аустрије у Трећи рајх, фашистички је режим постао забринут због већинског [[Немци|немачког]] становништва у [[Трентино-Јужни Тирол|Јужном Тиролу]] и због њихове могуће жеље за прикључивањем Рајху. Дилеме су се такође водиле и око спровођења антисемитске политике, јер је то било потребно како би се удобровољили они нацисти који нису желели Италију за савезника. Мусолини је 1938., присилио чланове своје Фашистичке партије на доношење антисемитских закона, упркос противљењу многих фашиста и слабој подршци тим законима по целој земљи. Годину дана након тога, италијански фашисти почели су захтевати од Хитлера да прихвати план италијанске владе према којем би се сви Немци из Јужног Тирола или иселили или прихватили италијанизацију. Пошто је Хитлер пристао на тај план, неутрализована је јужнотиролска опасност.
 
Пред сам почетак рата [[Адолф Хитлер|Хитлер]] и [[Бенито Мусолини|Мусолини]] често су се појављивали заједно и непрестано наглашавали блискост италијанског фашизма и немачког нацизма. Обе земље су у [[Француска|Француској]] гледале природног непријатеља и свака је имала територијалних претензија према њој; Немци су желели припојити [[Алзас]] и [[Лорена|Лорену]], а Италијани [[Савоја|Савоју]] и [[Корзика|Корзику]].
Ред 182:
Италијанска војска је у складу са стратегијом Тројног пакта напала британски [[Египат]] 1940, али је убрзо одбачена назад у Либију. На то је ускочила Немачка и послала свој [[Немачки афрички корпус]] под командом генерала [[Ервин Ромел|Ервина Ромела]] да појача притисак на Египат и пресече савезничку комуникацију [[Суецки канал|Суецким каналом]]. На афричком бојишту највише је подбацила Италијанска краљевска морнарица која није била у стању због сталних британских напада на транспортне конвоје осигурати довољни дотур ратног материјала својим и немачким јединицама. Упркос укорењеном мишљењу о кукавичлуку италијанске војске, — мора се признати да се и она храбро борила, као нпр. италијанска падобранска бригада која је успешно задржала Британце и Французе за време [[Прва битка код Ел Аламејна|прве битке код Ел Аламејна]], или одред [[људи-жабе|људи-жаба]] који је смело извео напад на луку у [[Александрија|Александрији]]. На папиру је 1942. Италија држала велике делове територија широм Средоземља и Црвеног мора. Упркос великом територијалном проширењу, Италијанско царство почело се урушавати због привредног колапса, јер италијанска привреда није могла издржати толики напор рата и окупације врло удаљених земаља. Италију су тешко погађала и велика разарања индустријскиих погона које су изазвала [[антихитлеровска коалиција|савезничка]] бомбардовања, све већи недостатак сировина, а и бројни порази на бојном пољу. И поред Ромелових почетних успеха, [[северноафрички фронт|поход у северној Африци]] почео се ломити крајем 1942. године, а у потпуности је пропао губитком Туниса и повлачењем задњих немачких и италијанских снага на [[Сицилија|Сицилију]] [[1943]].
 
Након [[Савезничка инвазија Сицилије|Савезничке инвазије Сицилије]] [[10. јул]]а 1943., отпочело је убрзано урушавање фашизма. Савезничко напредовање на Сицилији на тренутак су зауставиле немачке снаге, али је Сицилија пала већ [[17. август]]а 1943. Након пада Сицилије, Савезници су се [[Савезничка инвазија Италије|искрцали у Италији]] у септембру 1943. и наставили продор према Напуљу и Барију, а Мусолинијев фашистички режим постао је потпуно зависан од немачких снага, јер су италијанске јединице постале потпуно деморализоване.
 
=== Бадољова влада ===
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Краљевина_Италија”