Почетни успеси младог научника омогућили су му да предаје на више универзитета. Редовни професор постао је са 36 година након што је објавио монументално дело ''Догматика позитивног државног права у Француској за време старог режима''. Понуду министра просвете да постане професор Петроградског универзитета одбио је уз образложење да не жели угледно место без претходног избора. Професор овог факултета постао је тек [[1917]]. године.
Од [[1920]]. до [[1936]]. године био је професор на [[Правни факултет у Београду|Правном фкаултетуфакултету]] у Београду где је систематски испитавао [[српско средњовековно право]] нарочито [[Душанов законик]]. Није подлегао романтичарском заносу због чланова овог законика који су наизглед осликавали изузетно напредно друштво (рад ''Начело законитости у Законику цара Стефана Душана''). Чланове који стављају закон изнад цара види више као одраз двладарско-правне идеологије него одраз правне праксе.<ref>[[Енциклопедија српске историографије]], приредили [[Сима Ћирковић]] и [[Раде Михаљчић]], Београд [[1997]].</ref> Бавио се упоређивањем различитих правних споменика средњовековног словенског права. Српској правној прошлости посветио је капитално дело ''Историја српског права у немањићкој држави''. Међу његовом рукописном заоставштином налази се и довршена монографија о Душановом законику.
