Мехмед II Освајач — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 68:
На вести о хришћанској катастрофи под Варном био се нарочито уплашио босански краљ Томаш. Он се одједном видео осамљен, замеривши се не само Турцима, него и деспоту и војводи Херцеговине, Степану. Једини наслон чинило му се да може наћи код Млечана. Он је с тога и покушао ступити с њима у ближе везе. Нудио им је, поред продужења савеза против Степана, неке градове око Пољица, а тражио је, у исто време, и коначишта код њих у случају невоље. Млечани су му обећали само ово последње, а остало су све љубазно отклонили бојећи се ма каквих уговорних обавеза, које би их могле довести у нове сукобе. Краљ се обраћао и папи, иако му овај није могао пружити стварне помоћи. На папској курији радо су прихватали сваку "заблуделу овцу", која се враћала у крило римске цркве, а нарочито људе на тако високим положајима, као што је био Томаш. Њега су желели задржати посебно још и с тога, да се један балкански владар нађе опредељен више за ствар хришћанске лиге. Да појача краљев углед папа Евгеније је 29. маја 1445. накнадно легитимисао други брак његова оца. Тако Томаш није више могао бити означаван као "незаконити" син. Другим актом папа је развео краљев брак са женом пучанком. Тим је Томаш мислио поправити свој лични углед код племства; у народу, међутим, само га је погоршао. И оно проверавање и овај неоправдани раскид са женом још више су отуђили народ од двора, који ни иначе није био много популаран, и тумачени су само на краљеву штету.
 
На источној страни краљ је с племићем Иванишем Павловићем био продро дубоко у области војводе Стјепана. У лето 1445. очекивало се у Дубровнику, да ће њихове војске преко Јасена избити све до Требиња. Под њиховим притиском Степан је 23. августа склопио мир с Млечанима одрекавши се и Омиша и Бара. Добио је натраг само своје приватне поседе у Млецима, Задру и Котору и исплату такозваних которских доходака. После дужих преговора измирио се Степан у мају 1446. и са босанским краљем. Овога су забрињавали турски успеси и несређено стање у Мађарској, а у великој мери бојао се и због поузданих вести, да савезник и заштитник Степанов, краљ Алфонс Арагонски, по традицији напуљске куће, поставља своју кандидатуру на упражњени мађарски престо и да мисли са Степанова подручја, са Неретве и преко Босне, успоставити везе са Мађарском. У Милодражу, 19. маја, дошло је до састанка између краља и Степана. Да измирење буде што чвршће краљ Томаш се оженио Степановом ћерком Катарином. Овом везом добили су несумњиво обојица. Краљ је добио као сродника најмоћнију личност тадашње босанске државе, а Степан је овим потезом повратио сав свој изгубљени престиж због последњих неуспеха. Њих двојица, здружени, били би стварни и моћни господари босанске државе.
 
Били би доиста, али нису били. Измирење између краља и Степана покварило је односе између Степана и деспота. Ђурађ није прежалио Сребренице и за време борби између краља и хумског војводе он је поново повратио. Босанци су је затим преотели. Тај богати град остао је стално као јабука раздора између Босне и Србије и сав је обливен братском крвљу.
Ред 96:
 
==== Припреме за опсаду Цариграда ====
Освајање Византије је био први циљ младога султана било је да уклони то страно тело и да Османској империји у успону осигура стално државно средиште у Цариграду. Са великом енергијом и пажњом је припремао освајање тог града, који никако није могао да се одбрани јер је султан дао подићи снажну тврђаву Rumeli Hissar на Босфору, у самој близини царског града, почетком 1452. године. Цар Константин је, као и његов претходник, полагао све наде у помоћ Запада, али ником није падало на памет да помогне тој, за њих далекој, држави, па чак нису долазили у помоћ јер су мрзели ту земљу и хтели су, као Алфонс Арагонски обновити Латинско царство. Алфонсове незасите позајмице од папе Николе V (1447—1455.) су прогутале скромна средства, која је папа спремао за одбрану Цариграда. Цар је на крају, 12. децембра у Аја Софији прогласио обнову црквене уније. Византијски народ је због тога протестовао и један од највиших царских службеника је, из мржње према Латинима, рекао:
 
{{цитат|Радије би усред града видео турски турбан него латинску митру.}}
Ред 317:
 
=== Херцеговина прелази на турску страну ===
Владислав Херцеговић, превртљив и без икаквог моралног упоришта, видећи незаустављиво напредовање Турака и сасвим јалову такозвану хришћанску политику, обратио се султану и ставио се у лето 1466. год под његову заштиту. Султан га је примио и као свог харачара препоручио пажњи Дубровника. Његов млађи брат Влатко, који се сматрао очевим наследником и узео титулу херцега, наставио је везе са Мађарима. Између браће није било никакве љубави. Сем у политици они су се разилазили и у другим питањима, а у последње време још и нарочито због поделе очеве оставштине. Та их је подела завадила потпуно и отерала чак и у нове таборе. Да би постигао у Дубровнику, у месту где је Херцег оставио своје благо, своја материјалне циљеве Владислав се обратио краљу Матији као дубровачком заштитнику, што је Влатка отерало у крило Млечића и напуљског двора. Слом Албаније изазвао је живљу политичку активност Млечића и погоршање њихових односа са Турцима, али је то у извесној мери деловало и на несрећне Херцеговиће. Они су обојица повили главе и прихватили се султанова скута. На султаново посредовање извршена је у Дубровнику и подела њихова наследства. Њихова сестра Мара удала се 1469. год. за Ивана Црнојевића, али од те везе није било никаквих значајнијих политичких последица. Пошто се разделио с браћом, сит борбе, и са тежњом да се уклони из непосредне турске близине, Владислав Херцеговић је напустио Херцеговину и отишао у Славонију. Тамо му је краљ Матија дао градове Велики и Мали Калник, који су штитили подручје реке Лоње. Те градове с њиховим имањима добио је Владислав пре пролећа 1470.; тада је, вероватно, и преселио.
 
=== Никола Илочки ===
Ред 334:
Између преостале браће Херцеговића, ни после Владислављева одласка, није било праве слоге. Млади Стеван, најмлађи Херцегов син, разишао се с братом Влатком ради поделе очева наследства. Год. 1473. или почетком 1474. год., са седамнаест година, он је љутит отишао на Порту и од 24. септембра 1474. јавља се као муслиман Ахмет. Сам султан се потом заинтересовао за његов део наслеђа и слао свог посебног човека у Дубровник да извиди ствар. Ахмет је међу Турцима стекао високе положаје и у Цариграду је вршио известан утицај, али га Турци, ипак, нису никад слали у Херцеговину, да би им и тамо био од користи. Његов брат Влатко оженио се, међутим, по други пут унуком краља Алфонса V, која је потекла из једне његове незаконите везе. Тим браком он је ухватио доста веза са неколико угледних талијанских породица, а нашао је заштите и на папској курији. Преко њих Влатко је поново покушао да заинтересује страни свет за судбину хришћанских народа на Балкану. Нарочито му је за то дала прилике огорчена борба око Скадра, који су бранили Млечићи, Срби Ивана Црнојевића и нека суседна албанска племена. Турци су се тад спремали да обнове Подгорицу и да у њој населе 5.000 турских кућа. Исто су тако хтели да обнове и Балеч између Скадра и Дриваста, очевидно с намером да би разбили везе између Зећана и Арбанаса. Млечани су, наравно, помагали Ивана Црнојевића да то спречи.
 
=== Турско-угарски рат (1474—1476.) ===
Кад су Мађари 1474. год. завршили с успехом своје борбе с Чесима и Пољацима обратили су поново пажњу на балканска питања. Млечани су још 1473. год. опомињали херцега Влатка, да се споразуме с босанским краљем и деспотом Вуком, па да раде против Турака заједнички. Кад су Мађари 1475. год. отпочели нови рат с Турцима дало му се довољно прилике за то. Краљ Матија је с јесени те године дошао лично под Шабац и заузео га, после неколико недеља опсаде, 15. фебруара 1476. Наша народна епска поезија запамтила је све до XIX века тај догађај и доводила га тачно у везу са Змај Огњеним Вуком. Одатле је деспот Вук кренуо долином Дрине до Сребренице, да оскудном краљу прибави плен. Пут је изводио авантуристички, ноћу и кришом, да би изненадио и запрепастио противника. Од својих људи изабрао је њих 150, преобукао их у турска одела, и упутио их у град, у ком се тога дана држао вашар. Њихов препад унео је невероватан метеж међу Турке и потпуно их онеспособио за одбрану. Плен је био велик; уграбљено је пет товара сребра и 127.000 аспри, сем других ствари. Одатле је деспот провалио до Кучлата, па, пошто га је похарао, удари на повратку и на Зворник. Ту је био рањен у ногу, па с тога прекиде даљу борбу. Уз пут је све опленио, попалио и опустио. Обавештен да се у мађарској војсци налази лично краљ Матија султан му је био понудио мир за дужи низ година, тражећи за Турке само слободан пролаз кроз Хрватску и Далмацију против Млечана. Али Матија није пристао на те услове. У то време и турски краљ у Босни, Матија Шабанчић, био се понудио Мађарима, верујући да ова њихова офанзива има веће смерове. Мађари су га доиста прихватили и упутили су једну своју војску у Босну, која је спасла Матију од Турака, али која није иначе постигла никаквих других одлучних успеха.
 
Ред 425:
* {{Cite book |ref= harv|last=Острогорски|first=Георгије |authorlink=Георгије Острогорски |coauthors= |title=Историја Византије |year=1959|url= |publisher= |location= Београд |id=}}
* [[Стивен Рансиман]], ''Пад Цариграда 1453“'', Нови Сад 1996.
* {{Cite book|ref=harv|last1last=Спремић|first1first=Момчило|authorlink1authorlink=Момчило Спремић|last2=Калић|first2=Јованка|authorlink2=Јованка Калић|chapter=Султан Мехмед II Освајач и Србија|title=Историја српског народа|url=https://books.google.com/books?id=0ugJAQAAIAAJ|volume=књ. 2|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|year=1982|pages=289-302}}
* [[Георгије Сфранцес]], „Хроника — Пад Византијског царства“ (двојезично: грчки изворник и српски превод), превео и приредио Младен Станковић, Предањске студије, Београд. {{page|year=2011|isbn=978-86-909225-5-0|pages=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Ћоровић|first=Владимир |authorlink=Владимир Ћоровић |coauthors= |title=Историја Срба |year= |url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_7.html |publisher= |location= |id=}}
Ред 455:
{{Султани Османског царства}}
{{Authority control}}
 
 
[[Категорија:Рођени 1432.]]