Краљевина Србија (1217—1345) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 155:
Након Милутинове смрти локална властела у залеђу се осилила, а краљева власт је била слаба. У том погледу су се највише истакли [[Бранивојевићи]] учврстивши се на [[Стон]]у и [[Пељешац|Пељешцу]]. Они су своју власт ширили ка унутрашњости (у [[Попово Поље|Попову]]) и ка Неретви и преко ње. У време Милутина, Бранивојевићи су се борили против Младена II, а касније и против босанског бана [[Стефан II Котроманић|Стефана II Котроманића]]. Падом Младена гаси се моћ [[Шубићи|Брибираца]], а босански бан Стефан II Котроманић постаје најмоћнији српски сусед на западу. Од 1324. године влада и Усором и Соли. Душан, Стефанов син, стао је на страну Дубровника и босанског бана и издејствовао је да се ослободи жена Брајка Бранивојевића која је била кћи једног од српских велможа ([[Војин (војвода)|Војина]], оца [[Милош Војиновић|Милоша]], [[Алтоман Војиновић|Алтомана]] и [[Vojislav Vojinović|Војислава Војиновића]]). Михаило Бранивојевић је погинуо у рату док је Брајко допао заробљеништва. Браноје је побегао на Стефанов двор где је касније погубљен. Тиме се затрла породица Бранивојевића. Након тога је босански бан заузео долину Неретве и Крајину док су Дубровчани претили да заузму Стон. Преговори око продаје Стона Дубровчанима нису текли добро те је 1327. године забрањен извоз робе у Србију. Августа исте године избио је рат који је трајао скоро годину дана. О његовом току је мало познато. Мир је закључен на лето 1328. године. Пељешац је припао српском краљу. Краљ, међутим, није вратио територије које је преузео босански бан. Први војнички поход Душана био је сукоб са босанским баном Стефаном 1329. године. Студенички игуман Никола пише да је Дечански послао свога сина на безбожне и погане бабуне који су провалили у Рашку, у Дабарску област. Душан им је нанео пораз и стекао је велики плен. Сам Стефан једва се спасао тако што му је властелин [[Вук Вукославић Хрватинић|Вук Хрватинић]] понудио свога коња{{sfn|Мргић|2008|p=69}}<ref>{{harvnb|ИСН|1999|pp=503-5}}</ref>.
 
Стефан се 1324. године оженио дванаестогодишњом [[MarijaМарија PaleologПалеолог, краљица Србије|Маријом Палеолог]], унуком Теодора Метохита. Њен [[Јован Палеолог (кесар)|отац]] био је византијски намесник Солуна. Намеравао је да се осамостали у Македонији. Успео је да наговори Стефана да пошаље одред војске који је пљачкао у Серској и Струмичкој области. Андроник је понудио Јовану титулу [[кесар]]а. Овај је пристао, али је умро у Скопљу на зетовом двору. Теодор Метохит је наговорио цара да пошаље посланство Дечанском. У њему се налазио и хроничар Нићифор Григора{{sfn|ИСН|1999|p=502}}.
 
[[Датотека:Battle of Velbužd, detail from Visoki Dečani.jpg|300px|мини|Битка код Велбужда, Високи Дечани]]