Краљевина Италија (Свето римско царство) — разлика између измена

нема резимеа измене
(Нова страница: '''Краљевина Италија''' ({{јез-лат|Regnum Italiae}}; {{јез-ита|Regno d'Italia}}) је било једно од конститутивних…)
 
Нема описа измене
'''Краљевина Италија''' ({{јез-лат|Regnum Italiae}}; {{јез-ита|Regno d'Italia}}) је било једно од конститутивних краљевина [[Свето римско царство|Светог римског царства]], уз краљевине [[Краљевство Њемачка|Немачку]], [[Краљевина Бохемија|Бохемију]] и [[Краљевина Арелат|Бургундију]]. Обухватало је северну и централну ИталијаИталију, али не и [[Млетачка република|Млетачку републику]]. Њена прва престоница је била [[Павија]] све до 11. века.
 
[[Карло Велики]], [[ФраначкафраначкиФраначка|франачки]] краљ, је 773. прешао [[Алпи|Алпе]] да нападне [[Лангобардско краљевство]], које је обухватало целу Италију осим [[Војводство Рим|Војводства Рим]] и неких [[Византијско царство|византијских]] поседа на југу. Лангобарско краљевство је, [[опсада Павије(773–74)|пало]] јуна 774. и Франци су постали господари северне Италије. Јужни крајеви су остали под Лангобардима као [[Војводство Беневент]]. Карло Велики је узео титулу "Краљ Лангобарда" и 800. године је у [[Рим]]у крунисан за [[Цар Светог римског царства|"цара Римљана"]]. [[Каролинзи]] су наставили да владају Италијом све до збацивања [[Карло III Дебели|Карла Дебелог]] 887, после чега су још једном на кратко повратили престо од 894–896. Све до 961, за власт над Италијом су се стално борило неколико аристократских породица из и изван краљевства.
 
Краљ [[Отон I, цар Светог римског царства|Отон]], већ ожењен [[Аделаида од Италије|Аделаидом]], удовицом претходног краља Италије, је 961. напао краљевство и крунисао се у Павији 25. децембра. Наставио је поход на Рим, где се крунисао за цара 7. фебруара 962. Унија круна Италије и Немачке са такозваном титулом "цара Римљана" се показала стабилном. Овој уније пре 1032. придодата Бургундија, и до 12. века у употребу је ушао израз "Свето римско царство" да се опише. Од 961. па надаље, цар Римљана је обично био краљ Италије и Немачке, иако су цареви некада именовали своје наследнике да владају у Италији, а повремено су италијански бискупи и племићи изабрали краља по својој вољи насупрот ономе у Немачкој. Непостојање италијанског монарха је довело до брзог нестанка централне власти у [[развијени средњи век|развијеном средњем веку]], али идеја да је Италија била краљевство у оквиру царства је опстала и цареви су често покушавали да наметну своју вољу на [[италијански градови-државе|италијанске градове-државе]]. због тога су ратови [[Гвелфи и гибелини|гвелфа и гибелина]], антицаристичке и царистичке странке били одлика италијанске политике у периоду од 12. до 14. века. [[Ломбардски савез]] је био најпознатији пример ове ситуације; иако није био сепаратистички покрет, он је отворено оспоравао цареве захтеве за влашћу.