Краљевина Италија (Свето римско царство) — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
Нема описа измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
[[Карло Велики]], [[Франачка|франачки]] краљ, је 773. прешао [[Алпи|Алпе]] да нападне [[Лангобардско краљевство]], које је обухватало целу Италију осим [[Војводство Рим|Војводства Рим]] и неких [[Византијско царство|византијских]] поседа на југу. Лангобарско краљевство је, [[опсада Павије(773–74)|пало]] јуна 774. и Франци су постали господари северне Италије. Јужни крајеви су остали под Лангобардима као [[Војводство Беневент]]. Карло Велики је узео титулу "Краљ Лангобарда" и 800. године је у [[Рим]]у крунисан за [[Цар Светог римског царства|"цара Римљана"]]. [[Каролинзи]] су наставили да владају Италијом све до збацивања [[Карло III Дебели|Карла Дебелог]] 887, после чега су још једном на кратко повратили престо од 894–896. Све до 961, за власт над Италијом су се стално борило неколико аристократских породица из и изван краљевства.
 
Краљ [[Отон I, цар Светог римског царства|Отон]], већ ожењен [[Аделаида од Италије|Аделаидом]], удовицом претходног краља Италије, је 961. напао краљевство и крунисао се у Павији 25. децембра. Наставио је поход на Рим, где се крунисао за цара 7. фебруара 962. Унија круна Италије и Немачке са такозваном титулом "цара Римљана" се показала стабилном. Овој уније пре 1032. придодата Бургундија, и до 12. века у употребу је ушао израз "Свето римско царство" да се опише. Од 961. па надаље, цар Римљана је обично био краљ Италије и Немачке, иако су цареви некада именовали своје наследнике да владају у Италији, а повремено су италијански бискупи и племићи изабрали краља по својој вољи насупрот ономе у Немачкој. Непостојање италијанског монарха је довело до брзог нестанка централне власти у [[развијени средњи век|развијеном средњем веку]], али идеја да је Италија била краљевство у оквиру царства је опстала и цареви су често покушавали да наметну своју вољу на [[италијански градови-државе|италијанске градове-државе]]. због тога су ратови [[Гвелфи и гибелини|гвелфа и гибелина]], антицаристичке и царистичке странке били одлика италијанске политике у периоду од 12. до 14. века. [[Ломбардски савез]] је био најпознатији пример ове ситуације; иако није био сепаратистички покрет, он је отворено оспоравао цареве захтеве за влашћу.
 
До 15. века, моћ градова-држава је била углавном сломљена. Низ [[ратови у Ломбардији|ратова у Ломбардији]] од 1423. до 1454. су даље смањили број зараћених држава у Италији. Следећих четрдесет година су биле релативно мирне у Италији, али 1494. Апенинско полуострво је напала [[Краљевство Француска|Француска]]. [[Италијански ратови]] су трајали све до 1559. када је контрола над већином италијанских држава прешла у руке краљу [[Филип II од Шпаније|Филипу II од Шпаније]]. [[Вестфалски мир]] из 1648. је формално окончао власт царева Светог римског царства у Италији. Међутим, шпански огранак династије [[Династија Хабзбург|Хабзбург]]—исте династије чији је други огранак давао цареве Светог римског царства—је наставило да влада већим делом Италије све до [[Рат за шпанско наслеђе|Рата за шпанско наслеђе]] (1701–14). После [[Империјалне реформе|Империјалних реформи]] из 1495–1512, Краљевина Италија је одговарала [[Царски округ|територијама јужно од Алпа]]. Законски је цар одржавао свој интерес у њима као номинални краљ и владар, али власт на „краљевством” се састојала тек од специјалних изазсланика које је цар именовао и гувернера које је он ивеновам да владају у његовим италијанским државама. Хабзбуршка власт у Италији је дошла до свог краја у [[Борбе у Италији у оквиру Француских револуционарних ратова|походима француских револуционара]] 1792–97, када је основан низ [[Францсуке вазалне републике|вазалних република]]. Свето римско царство је распустио 1806. последњи цар [[Франц II, цар Светог римског царства|Франц II]], после свог пораза од [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона]] у [[Битка код Аустерлица|бици код Аустерлијца]].
1.572.075

измена