Пентархија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1:
{{Хришћанство}}
 
'''Пентархија''' ({{Јез-грч|πεντε + αρχη}} — ''пет поглавара'') је назив за црквени поредак заснован на пет помесних [[патријаршија]] у древној Цркви, а то су: [[Римска патријаршија|Римска]], [[Цариградска патријаршија|Цариградска]], [[Александријска православна црква|Александријска]], [[Антиохијска православна црква|Антиохијска]] и [[Јерусалимска православна црква|Јерусалимска]] патријаршија.{{sfn|Meyendorff|1989|p=}}
 
Пентархијски поредак се развијао постепено у раздобљу од 4. до 6. века, а потом је био потврђен и 36. каноном [[Шести васељенски сабор|Шестог васељенског сабора]] ([[680]]), који иначе само потврђује 3. канон [[Други васељенски сабор|Другог васељенског сабора]] ([[381]]) и 28. канон [[Четврти васељенски сабор|Четвртог васељенског сабора]] ([[451]]):
Ред 10:
Сваки патријарх имао је ограничену јурисдикцију и помесну одговорност и није испуњавао функцију васељенског карактера у обичним, него само у изузетним случајевима (васељенски сабори), а и тада као члан свеопштег епископског колегијума.
 
Пентархијски поредак је доживео неколико великих удараца, почевши од бројних невоља и искушења у које су након арапског освајања у 7. веку запале три источне патријаршије (Јерусалимска, Антиохијска и Александријска), тако да је Цариградска патријаршија у неколико наврата била приморана да преузме на себе именовање осталих источних патријраха, који су боравили у избеглиштву у Цариграду, а све са циљем јерархијског очувања окупираних патријаршија. Иако се стање на истоку касније поправило, пентархија је доживела велики ударац и на западу, када је након низа спорова, који су трајали од средине 9. до средине 11. века, дошло до [[Велики раскол|Великог раскола]] (1054). Дотадашња ''Римска патријаршија'', која је прихватањем [[филиквистичкафилиоквистичка јерес|филиоквистичке јереси]] одступила од хришћанског правоверја,{{sfn|Поповић|2007|p=331-336}} постала је потпуно одвојена од васељенске [[Православна црква|Православне цркве]], и од тада је наставила да постоји као [[Католичка црква]]. Иако је у то време део епархија у јужној Италији и на Сицилији још увек био под византијском влашћу, Православна црква није поступила као у време ранијег спасавања источних патријаршија, тако да за традиционално подручје Римске патријаршије није био назначен одговарајући православни поглавар. Тиме је пентархијски поредак био сведен на теоријски концепт, а такво стање траје и данас.
 
== Референце ==
{{reflist}}
 
== Литература ==
Линија 17 ⟶ 20:
* {{Cite book|ref=harv|last=Мајендорф|first=Џон|author-link=Џон Мајендорф|title=Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године|year=1997|location=Крагујевац|publisher=Каленић}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Поповић|first=Радомир В.|author-link=Радомир В. Поповић|chapter=Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)|title=Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења|year=2007|edition=2. допуњено|location=Београд|publisher=Досије|pages=331-336}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Поповић|first=Радомир В.|author-link=Радомир В. Поповић|title=Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми: Одабрана документа|year=2011|volume=Књ. 2|location=Београд|publisher=Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Пузовић|first=Владислав|title=Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године|year=2008|location=Београд|publisher=Хришћански културни центар|url=https://books.google.com/books?id=v1VMygAACAAJ}}
 
[[Категорија:Православље]]