Дуализам — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот Брише: hr:Dualizam |
мНема описа измене |
||
Ред 1:
Постоје дуализми [[материја|материје]] и [[сила|силе]], каузалитета и финалитета, слободе и нужности у филозофији, квантитета и квалитета у [[природа|природи]], [[сиже]]а и [[стил]]а у [[умјетност]]и, мушког и женског пола у [[биологија|биологији]] итд.
== Филозофско значење ==
У [[филозофија|филозофији]], дуализам је мишљење — опречно [[монизам|монизму]] — да постоје двије исконске, равноправне и несводљиве категорије стварности (два основна модалитета, двије исконске „супстанције“, два конститутивна принципа свега, што постоји): дух и тело, односно идеја и материја.
Први почети дуализма крију се већ у примитивном анимизму и демонизму, који емпиричку двојакости физичких и психичких манифестација код човјека проширују на читаву природу, приписујући сваком материјалном предмету његов невидљиви „душевни“ педант. Та се схваћања најприје таложе у митским персонификацијама и дивинизацијама природних објеката, небеских телеса, временских и биолошких циклуса, важних, импресивних и необичних појава, катастрофа итд. У најранијим полумитским концепцијама грчке „природне филозофије“ дуализам се појављује као хилозоизам (мишљење да је све у природи прожето животом), као наука о „козмичком уму“, о „души цвијета“, која предањује материју итд. Код Платона дуализам се изразио у учењу о цвијету идеја и цвијету појавности; код Аристотела у теорији о форми-души, која обликује и оживљава пасивну вечну твар. Те дуалистичке филозофске концепције контаминирају се у доба појаве кршћанства с религиозним предоџбама о богу-духу („светом духу“), о посмртном животу душе итд., што удара темељ дуализму кршћанске теологије и сколастике.
Ред 13:
== Религијско значење ==
▲јин-јанг симболизира дуализам свих ствари у природи према схваћања таоистичке филозофије.
Религиозна наука о два принципа, двије силе, које се од искона боре за превласт и коначну побједу у свијету. Опречни принципи дефинирају се као различито: као добро и зло, свјетлост и тама, мушкост и женственост (јин и јанг код Кинеза), Ормузд и Ахриман (у прастарој перзијској Зороастровој религији), бијели и црни бог (у вери старих Славена), бог и сатан (у манихејизму, научању перзијског верског реформатора Манија, 216- 276). Примијењен не само на природу и животне манифестације, него и на друштвене — класне и економске — односе, дуализам манихејског типа особито се снажно изразио у реформиним „херетичким“ покретима између -{IX}- и -{XIII}- века (бугарски и босански богумили, патарени, хатари, албигенези, валдензи итд.).
| |||