Болница манастира Студеница — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 50:
Историјски посматрано, српаска медицина (која данас има традицију дугу 800. година), своје дубоке корене везује за српско свештенство и сина великог жупана Стефана Немању - Растка, који се умонашио под именом Сава, и касније је проглашеног за свеца (Свети Сава).<ref name="automatski generisano1">Kolarić J. ''Sveti Sava srpski- harizma i mit.'' Niš: Pros</ref>
 
На западним границама византијског културног круга као њен саставни део, Србија је била под великим утицајем Византије. У Цариграду у 12. веку, било је много болница. То је током боравка у престоници Византије приметио велики ренесансни човек, српски принц и монах Растко Немањић (Свети Сава 1175- 1235). Свети Саве је провео десет година у Светој Гори, међу монасима Није било ничега што тај велики човек није могао да уради. Он не само да је поседовао велико знање, смисао за практично и прагматично већ и одличне организационе способности.<ref name="Туцаков1971." >Туцаков Ј. ''Српска средњовековна фармација. 700 година медицине у Срба.'' Београд: САНУ Галерија Српске академије науке и уметности; (1971:), стр. 148-54.</ref>
 
Размишљајући као духовник Свети Сава је схватио суштину православног хришћанства и византијског филозофије, и део живота посветио је ходочашћу (изузетно важном периоду за његов дух и тело), поставши тако први „српски светски путник“. Као члан династије Немањића, он је постао и духовни отац Србије. Његова заслуга није се огледа само у оснивању првих српских болница и манастирске медицине у њима, већ и у здравственом просвећивању (укључујући ту и борбу протв надрилекарства) и писању најстаријих српских медицинских списа (кодекса).<ref>Катић Р, ''Српска медицина од IX до XIX века,'' Научно дело, Београд, 1967.</ref> Са њим, Србија је достигла свој „златно доба,“ а 13. век у Србији се може назвати периодом „српске ренесансе“. Имајучи све ово у виду [[Теодосије (монах)]] га је прозвао тринаестим апостолом.<ref>Kolarić J. ''Sveti Sava srpskа harizma i mit.'' Niš: Prosveta, 1995.</ref>
Ред 61:
Поред метода традиционалне медицине многи болесници лечили су се и светим моштима (Светог Симеона, Светог Саве) молитвом, светим миром и црквеним реликвијама.<ref>Ilić-Tasić S. Čudotvorna isceljenja koja je učinio Sveti Sava. Crkvene studije. 2008; 5:381-9.</ref>
 
Према људима са телесним манама и према немоћнима у болниици се тражило да опхођење буде беспрекорно, као и њихова нега и чување, а за оне који то нису поштовали биле су предвиђене казнене одредбе.<ref>Петровић М. Крмчија светога Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених. Београд: Библиотека Репринт, I коло II књига. Штампарија Српске патријаршије; (1990:), стр. 15-8.</ref> Поставља се питање који су болесници сматрани беснима (оболели од психозе, епилепсије, епилепсије и психозе, или других болести)?<ref>Илић-Тасић С, Мићић В. Заједничка судбина оболелих од епилепсије и психозе кроз историју психијатрије. Praxis medica 2001; 29 (1-2): 99-102.</ref> За неке од њих се изгледа предвиђало могуће излечење, односно да ће за њих време почети да тече кад се буду „ослободили муке“ (болести, бесова) те за њих није важило застаревање законских одредби?! Потребно је нагласити значај чудотворних исцељења која је учинио Свети Сава, како ради лечења оболелих, тако ради јачања вере и духовности српског народа.<ref>Илић-Тасић С. Чудотворна исцељења која је учинио Свети Сава. Црквене студије 2008; 5: 381-9</ref>
 
За време петовековне турске владавине над српским народом дошло је до застоја у развоју медицине. Манастир и манастирска болнице су рушени, али је српски народ и даље тражио утеху, заштиту и лек у овом манастиру. Ретке лекаруше које су сачуване и коришћене су за лечење у овом периоду.