Прокламација о еманципацији — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 25:
одељак 9. И нека још буде, да сви робови особа које од сада учествују у побуни против владе Сједињених Држава, или које би на било који начин помогле или заштитиле исту, који побегну од таквих особа и нађу уточиште иза линија војске; и сви робови заплењени од таквих особа или напуштени од стране њих и дођу под контролу владе Сједињених Држава; и сви робови таквих особа који буду нађени или се налазе у било ком месту окупираном од стране побуњеничких снага а касније окупираном од стране снага Сједињених Држава, ће бити сматрани ратним заробљеницима, и биће заувек слободни од своје службе и неће поново бити држани као робови.}}
 
[[Аболиционизам|Аболиционисти]] су дуго времена тражили од Линколна да ослободи све робове. На масовном скупу у Чикагу 7. септембра 1862, захтевана је тренутна еманципација за све робове. Делегација коју је предводио [[Вилијам В. Патон]] се састала са председником у [[Бела кућа|Белој кући]] 13. септембра. Линколн је рекао како у мирнодопским условима нема уставно овлашћење да ослободи робове. Чак и у време рата, еманципација је била ризичан политички потез. Јавно мњење као целина је било против тога.<ref>-{{sfn|Guelzo, Allen C. ''Lincoln's Emancipation Proclamation'', (|2004). стр. |pp=18}-</ref>}} Очекивано је оштро противљење коперхед демократа{{напомена|Коперхед ({{јез-енг|Copperhead}}, ''бакроглави'') демократе су представљале гласну групу демократа на Северу, који су се залагали за тренутно потписивање мира са Конфедерацијом. Републиканци су почели ове антиратне демократе да називају Коперхед, упоређујући их са отровном змијом ''-{[[Agkistrodon contortrix]]}-'', која се у Сједињеним Државама назива ''-{copperhead}-''. Ова група је прихватила тај надимак, али га је повезивала са својом љубављу према слободи.}}, а реакција лојалних граничних држава је била неизвесна. Делавер и Мериленд су већ имали висок проценат слободних црнаца 1860: 91,2% Делавер а 49,7% Мериленд.<ref>{{Cite booksfn|last=Kolchin|first=Peter|title=American Slavery: 1619–1877|location=New York|publisher=Hill and Wang|year=1994|pagespp=82}}</ref>
 
Линколн је први пут расправљао о Прокламацији са својим кабинетом јула 1862. Веровао је да му била потребна победа Уније на бојишту како би његова одлука имала позитиван призвук. [[Битка код Антитама]] у којој су снаге Уније одбациле инвазију Конфедерације на Мериленд му је дала прилику да изда прелиминарну прокламацију 22. септембра 1862. Линколн је прво показао рани нацрт Прокламације свом потпредседнику, [[Ханибал Хамлин|Ханибалу Хамлину]],<ref>[http://bangorinfo.com/Focus/focus_hannibal_hamlin.html Бангор у фокусу: Ханибал Хамлин], Приступљено 24. 4. 2013.</ref> срчаном аболиционисти који је често био необавештен о председничким одлукама. Финална Прокламација је издата 1. јануара 1863. Иако је имплицитно добио овлашћење Конгреса, Линколн је као темељ Прокламације користио свој ауторитет главнокомандујућег армије и војске, ''као неопходну ратну меру'', а не еквивалент статута издатог од стране Конгреса или уставни амандман.