Прокламација о еманципацији — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 25:
одељак 9. И нека још буде, да сви робови особа које од сада учествују у побуни против владе Сједињених Држава, или које би на било који начин помогле или заштитиле исту, који побегну од таквих особа и нађу уточиште иза линија војске; и сви робови заплењени од таквих особа или напуштени од стране њих и дођу под контролу владе Сједињених Држава; и сви робови таквих особа који буду нађени или се налазе у било ком месту окупираном од стране побуњеничких снага а касније окупираном од стране снага Сједињених Држава, ће бити сматрани ратним заробљеницима, и биће заувек слободни од своје службе и неће поново бити држани као робови.}}
[[Аболиционизам|Аболиционисти]] су дуго времена тражили од Линколна да ослободи све робове. На масовном скупу у Чикагу 7. септембра 1862, захтевана је тренутна еманципација за све робове. Делегација коју је предводио [[Вилијам В. Патон]] се састала са председником у [[Бела кућа|Белој кући]] 13. септембра. Линколн је рекао како у мирнодопским условима нема уставно овлашћење да ослободи робове. Чак и у време рата, еманципација је била ризичан политички потез. Јавно мњење као целина је било против тога.
Линколн је први пут расправљао о Прокламацији са својим кабинетом јула 1862. Веровао је да му била потребна победа Уније на бојишту како би његова одлука имала позитиван призвук. [[Битка код Антитама]] у којој су снаге Уније одбациле инвазију Конфедерације на Мериленд му је дала прилику да изда прелиминарну прокламацију 22. септембра 1862. Линколн је прво показао рани нацрт Прокламације свом потпредседнику, [[Ханибал Хамлин|Ханибалу Хамлину]],<ref>[http://bangorinfo.com/Focus/focus_hannibal_hamlin.html Бангор у фокусу: Ханибал Хамлин], Приступљено 24. 4. 2013.</ref> срчаном аболиционисти који је често био необавештен о председничким одлукама. Финална Прокламација је издата 1. јануара 1863. Иако је имплицитно добио овлашћење Конгреса, Линколн је као темељ Прокламације користио свој ауторитет главнокомандујућег армије и војске, ''као неопходну ратну меру'', а не еквивалент статута издатог од стране Конгреса или уставни амандман.
|