Срећа — разлика између измена

145 бајтова додато ,  пре 11 година
слика
(проширено)
(слика)
 
У многим системима античке етике ([[Демокрит]], [[киничари]], [[Епикур]]), остварење среће (или [[блаженство|блаженства]]) је врховни принцип моралног делања. У [[Никомахова етика|Никомаховој етици]], написаној 350. године п.н.е., [[Аристотел]] је тврдио да је срећа једина ствар коју људи желе само ради себе самих. Он примећује да човек жели богатство, не због тога да би постао богат, већ да би био срећан. Они који желе славу, не желе то да би постали славни, него зато што верују да ће им слава донети срећу.
[[Image:55-aspetti di vita quotidiana, gioia,Taccuino Sanitatis, Cas.jpg|right|thumb|Илустрација среће ([[14. век]])]]
 
У хришћанској [[средњовековна филозофија|средњовековној филозофији]], насупрот тежњи за остварењем среће у овоземаљском животу, преовладава тежња да се »истинска« срећа остварује само у оностраности, лишеној случајних доживљаја пролазне среће.
 
У нововековној филозофији, срећу као критеријум етичког вредновања истичу [[Спиноза]], [[Лок]], филозофи просветитељства, француски материјалисти, [[Конт]], [[Фојербах]] и др.<ref name="Филозофски лексикон"/> [[Кант]] је противник поимања среће као највишег добра и залаже се за етику дужности, сматрајући да су »сви еудемонисти практички егоисти«.<ref name="Филозофски лексикон"/> [[Утилитаризам|Утилитаристи]], као што су [[Џон Стјуарт Мил]] и [[Џереми Бентам]], залагали су се за срећу као врховни принцип етичког делања. За Бентама је етички идеал »највећа срећа највећег броја људи«. [[Гете]] тврди да срећа наступа онда кад можемо у дело спровести оно што увиђамо као праведно и добро. [[Маркс]] сматра да је срећа читавог друштва потребна као предуслов среће сваке људске јединке.<ref name="Филозофски лексикон"/>
 
== Напомене ==