Римско царство — разлика између измена

нема резимеа измене
м
Диоклецијанову владавину обележили су сукоби са [[Сармати]]ма на [[Дунав]]у и [[Балканско полуострво|Балкану]], побуне у Египту и рат са [[Сасанидско царство|Персијом]] као и прогон хришћана.
 
Диоклецијан је абдицирао 305. године, поставши први римски цар који се добровољно одрекао престола. Уследили су сукоби [[Константин Велики|Константина]], Максимијана и [[Максенције|Максенција]] на западу, [[Лициније|Лицинија]] и [[Максимин Даја|Максимина]] на истоку.
Константин и Лициније изашли су као победници из серије грађанских ратова. 324. Константин је победио Лицинија и постао једини цар читаве империје.
 
=== Константин и његови наследници ===
{{Посебан чланак|Константин Велики}}
Поставши једини цар, Константин је повратио политичку стабилност након дугачког периода грађанских ратова. Главно обележје овој епохи даје Константиново оснивање Цариграда 330. године на месту грчке вароши Византион. Овиме уједно почиње и Византијска епоха, чиме се тежиште Римског света помера са ослабљеног запада на исток.<ref>Острогорски, Историја Византије, Просвета, Београд, 1969, стр. 48</ref>
 
У овом периоду такође долази до судбоносних догађаја и у религијском погледу. Рану Хришћанску цркву потресале су многе контроверзе, од којих су се најжешћа била спорења око праве Христове природе. Желећи да сачува јединство цркве и реши бројне теолошке спорове, Константин је [[325.]] године сазвао [[Први васељенски сабор|сабор у Никеји]] који је касније бити признат као Први васељенски сабор Хришћанске цркве. Цар је лично председавао на седницама сабора на коме је учествовало око 300 епископа, углавном са истока.<ref>[http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B8_%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80 Први васељенски сабор] Православље.нет</ref>
На сабору је осуђено [[Арије|Аријево]] учење и његови [[Аријанство|следбеници]] и утврђен је [[Символ вере]] и многе друге важне одлуке за потоњи живот цркве и њену огранизацију.
 
Константин је умро [[334.]] године, у тренутку када је планирао поход против Персије.
 
Царство је поново подељено између Константинових синова и њихових рођака. Браћа [[Константин II]], [[Констанс]] [[Констанције II]] постали су заједнички цареви. Константину II су припале западне провинције, Галија, Британија, и Хиспанија, Констанс владао над Италијом, Нориком и Илириком, док је Констанције II имао да управља источним провинцијама Анадолијом, Сиријом, Палестином и Египтом. Далматије је као ''цезар'' на управу добио део Балканских провинција, Грчку и Тракију.
 
Ускоро је међутим дошло до нове серије грађанских ратова у којима су значајну улогу играле религијске разлике између царева. Константин II убијен је након краћег сукоба са братом Констансом, који је након тога преузео контролу над његовим провинцијама на западу. У међувремену, Констанције је био заузет на истоку, где је поново избио рат између Римљана и Персијанаца. Констанције је успешно одбио неколико већих персијских напада и на неком време осигурао римске границе на истоку.
На западу је међутим, дошло до новог преврата када се узурпатор [[Магненције]] прогласио за цара а његове присталице пронашле и убиле Констанса. Констанције је тако остао једини преживели син Константина Великог и савладао Магненција у крвавој [[Битка код Мурсе|бици код Мурсе]], једној од највећих у римској историји.
 
Као једини цар, Констанције је успешно ратовао против Алемана али се суочио са побунама на западу. Један од преживелих рођака Константина Великог, [[Јулијан]], проглашен је за цара од стране његових војника, али је Констанције умро пре него што је могао да се обрачуна са претендентом.
 
Јулијан је тако остао једини цар. Његова владавина остаће упамћена по покушају рестаурације паганства као религије римског царства и покушај сузбијања Хришћанства. Као следбеник [[Неоплатонизам|неоплатонизма]], Јулијан је покушао да обнови традиционалну политеистичку, грчко-римску религију али са мало успеха. Након кратке владавине од свега две године, Јулијан је погинуо током похода против Персије.<ref>[http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Ammian/25*.html Амијан Марцелин] Историја, књига 25, 15-21</ref>
 
=== Доба сеобе народа ===
 
Након кратке владавине цара [[Јовијан|Јовијана]], империја је подељена између браће [[Валентинијан I|Валентинијана]] и [[Валенс|Валенса]]. Валентинијан је преузео западне, а Валенс источне провинције. На западу је Валентинијан био приморан да води серију војних кампања против Алемана, док је на Дунаву дошло до упада племена Сармата и Квада. Истовремено долази и до велике сеобе [[Готи|Гота]] који под притиском [[Хуни|Хуна]] напуштају своја пребивалишта и селе се на запад.<ref>Острогорски, Историја Византије, Просвета Београд, 1969, стр. 72</ref>
Готи у великим масама прелазе Дунав и насељавају се у Тракији, испрва са пристанком царских власти, заузетих ратом са Персијанцима на истоку. Цар Валенс напослетку је одлучио да се обрачуна са нападачима, пребацивши војску са истока у Тракију.
 
Код Хадријанопоља (данашње [[Једрене]]) долази до велике [[Битка код Хадријанопоља|битке]] између Гота и Римљана, [[9. август|9. августа]] [[378.]] године. Римљани су претрпели тежак пораз, а сам цар Валенс погинуо је на бојишту. Да би нагнално Готе на повлачење са Балкана, царство је било приморано да са њима склопи савез. Као федерати (лат. ''foederati''), Готи су се обавезали да као најамници царству пружају војну помоћ. Источни Готи насељени су у Панонији, а Западни северној Тракији.
 
Након смрти Валентинијана I [[375.]] године, његов син [[Грацијан]] постао је цар на западу. Након битке код Хадријанопоља, Грацијан је у [[Сирмијум|Сирмијуму]] прогласио [[Теодосије I|Теодосија]] за источног цара.
== Референце ==