Јуриј II Всеволодович — разлика између измена

| владавина = [[1212]]. - [[1238]].1212−1238

Татаре који лутају по Монголији крајем XII и почетком XIII столећа ујединио [[Џингис-кан|Темуџин]] (1154—1227.), који се назвао Џингис-кан тј. велики кан (1206). О Татарима пише један кинески писац, савременик Џингисканов, следеће<ref name=":0" />:

[[Џингис-кан]] је постао владар целе [[Монголија|Монголије]], са својим хордама је продро у [[Кина|Северну Кину]] и 1219. год. већ је освојило [[Бухара|Бухару]] у [[Средња Азија|Средњој Азији]]. Гонећи испред себе бухарског емира татарски одреди прошли су кроз Северну [[Харезм|Персију]], [[Грузија|Грузију]], [[Кавкаске планине]], па су се појавили у јужноруским степама где су онда лутали [[Кумани]] или Половци. Кумани позваше у помоћ руске кнежеве [[Кијев|Кијева]]а, [[Чернигов|Черњихова]], [[Галичка Русија|Галича]] и других јужних области, који су се у великом броју одазвали том позиву бојећи се да ће и они бити нападнути ако Половци буду побеђени, иако су, према извештају летописа, татарске вође Чепе и [[Субудај|Субудај Богодур]] поручивали руским кнежевима<ref name=":0" />:

Руси сакупљају велику војску и полазе у сусрет Татарима. На реци Калци (сада Калмиусу), која се улива у [[Азовско море|Азовско Море]], дошло је до [[Битка на Калки|одлучне битке]], у којој су Руси, 1223. године<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/819149966|title=Džingis-kan|last=Michel.|first=Hoàng,|date=1991|publisher=Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića|others=Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta]))|isbn=9788675430216|location=Sremski Karlovci|oclc=819149966}}</ref>, потучени до ногу, а руски кнежеви који су остали живи и заробљени подвргнути су нечовечним мучењима. Али Татари, не искоришћујући своју победу, окрећу се назад и ишчезавају у степама. Руси, који чак нису могли ни да увиде какви су њихови победиоци, виде у овоме догађају само једну кратку и пролазну буру; али се татарска опасност поново јавља после неколико година.

Године 1227. Џингис-кан умире, и ускоро потом његов наследник [[Огатај-кан|Огатај]] шаље свог нећака [[Бату-кан|Бату-кана]]а, или Батија, у завојевачки поход на запад. Са Батијем је упутио и оног од раније познатога [[Субудај|Субудаја]]а. Године 1235. и 1236. Батијеве хорде појављују се на левој обали [[Волга|Волге]] и подјармљују [[Поволшка Бугарска|Бугаре са Волге]]. У зиму 1237 оне прелазе залеђену реку и приближују се области [[Рјазањ|Рјазања]]а од које траже да се покори и да им плаћа данак; а кад је она то одбила, оне је опкољавају и пустоше, врше покољ становништва или га одводе у ропство. Рјазањски кнежеви долазе журно, али се не усуђују да нападну тако бројног непријатеља, јер ниједан од руских кнежева није се одазвао позиву рјазанских кнежева, да им помогне, и склањају се у своје утврђене вароши, које Татари помоћу справа за разбијање зидова заузимају на јуриш. Из Рјазањске области Батиј продире у област [[Владимир-Суздаљ|Суздаља]] и заузима једно за другим [[Москва|Москву]], [[Владимир (град)|Владимир]] и [[Суздаљ]], док његове трупе, растурене по читавој земљи, заузимају и пустоше остале градове<ref name=":1">{{Cite web|url=https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_(%D0%9F._%D0%9C%D0%B8%D1%99%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2)_3#IV._%E2%80%94_%D0%A2%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B5_%D0%B8_%D1%9A%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B5_%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5|title=Историја Русије (П. Миљуков) 3 — Викизворник, слободна библиотека|website=sr.wikisource.org|language=sr|access-date=2018-03-31}}</ref>.

| име = Јуриј II од Владимира