Милан Кашанин — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 27:
[[Историја уметности|Историју уметности]] студирао је на [[Сорбона|Сорбони]] код професора Малеа, Баша и Шнајдера. Тезом ''Бела црква Каранска'' докторирао је у [[Београд]]у [[1926]]. године. Био је кустос Музеја савремене уметности, директор [[Музеј кнеза Павла|Музеја кнеза Павла]] и [[Галерија фресака у Београду|Галерије фресака у Београду]]. Значајан је и као један од организатора првих великих европских изложби у Београду: ''Италијански портрет кроз векове'' ([[1938]]) и ''Француско сликарство 19. века'' ([[1939]]). Био је покретач и уредник часописа [[Уметнички преглед]] који је излазио између [[1937]]. и 1941. године. Музејом кнеза Павла, како се тада звао данашњи [[Народни музеј (Београд)|Народни музеј у Београду]], управљао је од 1935. до 1944. године.
 
Ради формирња уметничке збирке ''Музеја кнеза Павла'', Кашанин је путовао по Европи и боравио, између осталог, и у Холандији, о чему сведоче његови путописи, објављени најпре у дневним новинама [[Политика (новине)|Политика]]<ref>„Политика“ бр. 8612, 1932, стр. 13, бр. 8858, 1933, стр. 23-24</ref>, [[Српски књижевни гласник]]<ref>„Српски књижевни гласник“, XLII (1934), стр. 1-10''</ref>, а касније и у збирци „Пронађене ствари“ (1962). Кашанин је такође заслужан и за организације изложби југословенске уметности у Амстердаму као и холандске уметности у Београду, за шта је одликован орденом Краљевине Холандије.
 
У научном раду бавио се истраживањем [[Српска уметност|српске уметности]] од средњег века до новијих времена. Његова тумачења заснована су на учењима [[Француска|француске]] школе између два [[светски рат|светска рата]] и заснивају се пре свега на префињеној анализи стила. Дао је значајан допринос познавању српске средњовековне књижевности. према речима Димитрија Богдановића његова књига о старој српској књижевности представља одступање од главног тока њеног пручавања али са врло освежавајућим приступом. Кашанин није настојао да да преглед целокупног развоја српске средњовековне књижевности већ је хтео да ревалоаризује њено место у српској култури и да међу читалачком публиком промовише највреднија остварења српског средњовековног наслеђа. Објављивао је ликовне критике од [[1924]]. у листовима [[Политика (новине)|Политика]], Време и часопису Реч и слика.