Петраркизам — разлика између измена

Већ међу тек нешто млађим од [[Петрарка|Петрарке]] песницима — неки су били и његови савременици — он је доживљаван као учитељ љубавне поезије. Међутим, петраркизам као покрет — или песничка мода — појављује се тек у 15. веку. Његови родоначелници су италијански песници углавном с југа [[Италија|Италије]], као што је Каритео (Бенедето Гарет, 1450–1514, пореклом из [[Шпанија|Шпаније]]), Тебалдео (Антонио Тебалди, 1463–1537), Серафино Аквилано (1466–1500), који су из ''Канцонијера'' наследили тек неке мотиве, ситуације и понеко стилско средство, а у своју поезију су унели много више сензуалности, елемената оновремене популарне и усмене поезије, реторичности (досетке) и сл. Ту струју најчешће називамо '''напуљском школом''' а песнике понекад страмботистима (по строфи од осам стихова из италијанске усмене традиције); у новије време користи се термин '''хибридни петраркизам'''. За песнике ове струје карактеристичне су увек исте фазе развоја љубави: прва фаза, најближа [[Петрарка|Петраркиним]] ''Расутим римама'', јесте љубав на први поглед; у другој фази доминирају описи њене лепоте, изграђени на идеалу који је установио [[Петрарка|Петрарка]], док се духовне карактеристике сразмерно ретко наводе, али с обзиром на врло често прихватање античког идеала каликогатије, спољашњи изглед имплицитно или експлицитно преноси се на унутрашњу лепоту; трећа фаза доноси детаљан опис патњи, обично изграђен на клишеима и патетичним фразама; четврта фаза представља слику узвраћене љубави, и ту петраркисти највише одступају од изворног [[Петрарка|Петрарке]]; пета фаза се заснива на осећају резигнације до које долази због тога што љубав не доноси лирском субјекту очекивано испуњење, тако да се идеална љубав може остварити само према [[Богородица|Богородици]].