Јулија Хуњади — разлика између измена

Рођена је 1831. године у Бечу у племићкој породици [[Хуњади]] ({{јез-мађ|Hunyady de Kéthely}}) као кћерка грофа Ференца Хуњади де Кетељија (1804-1882) и грофице Јулије Зичи де Зич ет Васонке. Удала се 20. јула/1. августа 1853. године у руској капели у Бечу за кнеза Михаила [[Обреновићи|Обреновића]], који је живео у [[Беч]]у као изгнани бивши српски кнез. До [[Светоандрејска скупштина|Светоандрејске скупштине]] и повратка Обреновића на трон Србије 1858. године, кнез Михаило и Јулија живели су у Аустроугарској. Имали су имање „Иванка“<ref>"Стражилово", Нови Сад 16. јануар 1886. године</ref> на [[Дунав]]у, које је купио кнез Михаило од кнегиње Леополдине Грасалкович де Гиарак, рођене грофице [[Естерхази|Естерхази-Еделштетен-Форхтенштајн]]. Јулија је ту у месту подигла школу за женску сирочад.<ref>"Стражилово",...</ref>

По смрти кнеза Милоша, 1860. године, кнез Михаило је по други пут постао владајући кнез Србије, а Јулија кнегиња Србије. Учествовала је заједно са кнезом у јавном животу, приређивали су балове и хуманитарне вечери и лутрије на двору. За њу је 1861. године у [[Саборна црква у Београду|Саборној цркви]] у Београду направљен трон, трећи уз дотадашњи патријархов и кнежев, са иконом [[Богородица|Богородице]]. Српски језик учила је уз помоћ [[Ђуро Даничић|Ђуре Даничића]] и уз разговор са својим свекром кнезом Милошем који није познавао стране језике. Она и кнез Михаило су се раставили „од посетеље и стола“ писменим споразумом од 18. новембра 1865. године. Тим споразумом је утврђено да јој кнез Михаило поклања своју палату у Бечу и годишњу ренту од 5500 дуката. Јулија се тада одрекла титуле српске кнегиње задржавајући назив кнегиња Јулија Обреновић и пристајући на законе православне цркве у случају ако би кнез тражио коначан развод. Од 1865. године она је живела у Бечу, одвојено од кнеза Михаила. У браку нису имали деце.<ref>[[Коста Христић|Коста Н. Христић]]: „Записи старог Београђанина“, Нолит, Београд 1989, ISBN 86-19-01637-7 {{COBISS|ID=8503296}}</ref>