Тома Вучић Перишић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м →Буне и устанци: морао сам да мало коригујем чланак, а мислим да ту треба још дотеривања јер има понављања... |
|||
Ред 73:
Са кнезом Александром и већином уставобранитеља разишао се 1845. а у политичкој борби подржавала га је руска дипломатија, те је постао истакнути заговорник руског утицаја у Србији. На Петровској скупштини у Крагујевцу у јулу 1848, у присуству великог броја својих присталица, приморао је кнеза Александра и владу да испуне његов захтев у вези са смењивањем појединих државних чиновника. Упркос тој
победи, када се чинило да је његов утицај на државне послове неограничен, кнез и влада су спроводили политику његове систематске изолације. Илија Гарашанин одмах по ступању на место кнежевог представника пензионисао га је 6. октобра 1852. Политички је рехабилитован пред крај владавине кнеза Александра, када је постављен за председника Савета (12. IV 1858—27. I 1859).
Како на Светоандрејској скупштини није успео да осујети повратак кнеза Милоша на престо, повукао се у своју кућу у близини Калемегдана. По доласку кнеза Милоша у Србију у јануару 1859. на превару је ухапшен, поведена је истрага због штете нанете приврженицима династије Обреновић од 1839. до 1844. Пошто се разболео, пребачен је у Војну болницу, где је с кнез Милошевим знањем отрован. Непосредни извршиоци његовог убиства били су доктор Карло Белони и шеф Главне војне управе Младен Жујовић. Умро је у мукама, а наредног дана сахрањен је у▼
Био је велики демагог. Представљао се као истински народни трибун, заштитник народних интереса пред бирократизованим државним апаратом. Своје сељачко одело, иако је стекао велико богатство, није мењао, а његова кућа била је права народна канцеларија у коју су слободно долазили сељаци из унутрашњости Србије. Попут кнеза Милоша, у чијој је сенци политички стасавао, знао је потребе и осећао менталитет српског сељака, те су га уставобранитељи у борби против Обреновића истурили у први план. Био је надарени говорник и умео да понесе Народну скупштину, нарочито у време од 1839. до 1844. То је један од разлога што је скупштина сазивана само два пута, 1848. и 1858, када је прешао у опозицију кнезу Александру.
Линија 85 ⟶ 82:
Био је крупан, правилних црта лица и малих очију. Глас му је био танак и у обичном разговору говорио је мало. Знао је сваког да саслуша, чак и своје противнике.
Први је хтео да поведе [[Устанак|буну]] против [[Турци|Турака]], али га је [[Милош Обреновић]] спречио у томе, мислећи да је превише рано за то. Био је први српски полицајац и чувар Милошевог режима за време [[Ђакова буна|Ђакове буне]] 1825. и [[Милетина буна|Милетине буне]] 1835, а потом жестоки противник и [[уставобранитељи|уставобранитељ]]. Заједно са [[Аврам Петронијевић|Аврамом Петронијевићем]] и [[Јеврем Обреновић|Јевремом Обреновићем]] учествовао је у раду Првог намесништва (1839—1840). Био је један од најбогатијих и најмоћнијих Срба свог времена.
▲Како на Светоандрејској скупштини није успео да осујети повратак кнеза Милоша на престо, повукао се у своју кућу у близини Калемегдана. По доласку кнеза Милоша у Србију у јануару 1859. на превару је ухапшен, поведена је истрага због штете нанете приврженицима династије Обреновић од 1839. до 1844. године. Пошто се разболео, пребачен је у Војну болницу као притвореник, где је с кнез Милошевим знањем отрован. Непосредни извршиоци његовог убиства били су доктор Карло Белони и шеф Главне војне управе Младен Жујовић. Умро је у мукама, а наредног дана сахрањен је у обичном сељачком оделу (кошуљи и гаћама). Његови посмртни остаци пренети су 1903. године у задужбинску цркву у [[Закут|Закути]] у Гружи.
== Сахрана ==
| |||