Монаштво — разлика између измена

25 бајтова додато ,  пре 1 године
м
Разне исправке
(Датотеку Monah_hilandarski_Justin_januar1995_-_z_-_hladniji_ton_-_s.jpg је обрисао Storkk на Остави, разлог: per [[:c:Commons:Deletion requests/File:Monah hilandarski Justin januar1995 - z - hladniji)
м (Разне исправке)
'''Монаштво''' ({{јез-грч|μοναχος}} [-{''monachos''}- — монахос] — „самотник“) је начин [[живот]]а посвећен искључиво духовности ([[молитва|молитви]], [[созерцање|контемплацији]] и [[аскеза|подвижништву]]) у потпуном повлачењу од [[свет]]а. Све велике светске [[религија|религије]] имају неку врсту монашке традиције.<ref name="Енциклопедија живих религија">''Монастицизам'', Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд,. {{page|year=2004. |id=ISBN 86-19-02360-8|pages=}}</ref>
 
Неки од назива за [[монах]]а су: редовник (који припада монашком реду), калуђер ({{Јез-грч|kalógeros}} - „добри старац“; назив кориштен у [[Византија|Византији]] за старе монахе) и црноризац ({{Јез-стсл|чръноризьць}}; по црној [[одежда|одежди]] коју носи).
Монашки покрет је настао у нитријској пустињи у [[Египат|Египту]] крајем 3. и почетком [[4. век]]а, а његови оснивачи су били [[Коптска православна црква|Копти]]. Оцима монаштва се сматрају свети [[Антоније Велики]], [[Павле Тивејски]], [[пахомије|свети Пахомије]] и [[Ава Амун]]. Антоније се сматра оснивачем отшелничког монаштва, а Пахомије манастирског општежитија. Збирке изрека славних пустињских отаца и приче о њиховим животима су поставили основне норме монаштва. Из Епипта се монаштво брзо проширило у Палестину, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и даље у Италију. Монаштво није започело као установа или институција Цркве, већ је било стихијна и спорадична појава. Монаштво је започело као лаички и приватан покрет, а оснивачи монаштва нису имали чинове у црквеној јерархији, сматрајући да је то неспојиво с монашким звањем. У монашким заједницама Истока је постојала јака тежња ка напуштању световних добара.<ref name="Britannica">[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/37864/asceticism/433/Forms-of-religious-asceticism Asceticism, Encyclopædia Britannica], Приступљено 13. 4. 2013.</ref> [[Манастир]]и су у почетку од стране црквених и световних [[власт]]и сматрани за појаву која делује изван званичних институција и постојала је тензија између црквеног [[клер]]а и монашких заједница.
 
Монашке заједнице, које су се развиле од пустињских отаца, су током 4. и 5. века преплавиле урбане центре Истока, посебно [[Константинопољ]] и [[Антиохија|Антиохију]].<ref name="Frank">Frank, Georgia. 2000. The Memory of the Eyes: Pilgrims to Living Saints in Christian Late Antiquity. Transformation of the Classical Heritage. Los Angeles: University of California Press (strpp. 13-14)</ref> Ови „слободни“ монаси нису потпадали под било какав вид црквеног или [[епископ]]алног надзора, већ су лутали улицама упражњавајући нерад, проповедајући, па чак и шиканирајући људе.<ref name="Frank"/> Црква је реаговала тако што је осудила овакав начин живота као [[Месалијани|месалијанску]] јерес, чиме су успостављени темељи традиционалног облика монаштва који се развио у средњем веку, са манастирима и њиховим старешинама ([[игуман]]има, [[ава|опатима]]).<ref>Dunn, Marilyn. The Emergence of Monasticism. Oxford, Blackwell Publishers (strpp. 58-89), 2000.</ref> Настанком кеновијског (или ценобитског) облика монашта, општим монашким правилима је додато и покоравање старешини.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Али поједини подвижници су одлазили и из манастирских заједница, зато што су општежитељни манастири ипак живели у додиру са светом.<ref name="О монаштву"/> То су били отшелници, пустињаци, анахорете, столпници, затворници. Међутим, без обзира ли су живели осамљено или у заједници, монаси су тежили да задобију [[врлина|врлину]] [[понизност]]и, која је значила одвајање од световних жеља и губитак егоцентричног погледа на свет.<ref name="Енциклопедија живих религија"/>
 
Иако заповест о сталној молитви није у хришћанству била нешто ново<ref>„Молите се без престанка“ - каже апостол у првој посланици Солуњанима 5,17.</ref>, била је нова идеја молитве као јединог садржаја живота, ради чега је било потребно издвајање од света и свих његових обавеза. [[Анахореза]] (издвајање) је била основна новина монаштва, појава у животу Цркве која није имала преседана. Монаштво настаје из искуства неуспеха, из немогућности да се помире два става хришћанске антиномије - „не од овога света“ и „у свету овоме“. Одатле и „анахореза“, одлазак из света, повлачење у пустињу или манастир, повлачење физичке границе између себе и света. Ипак, временом долази до повратка монаштва у црквену заједницу и постепено прерастање у црквену институцију. Тај процес се изражавао и у физичком враћању монаштва, то јест подизању манастира и у градовима, у самом центру „света“.
По узору на јерусалимску цркву, киновијско монаштво основао је [[пахомије|свети Пахомије]] у [[4. век]]у у Горњем Нилу. Нешто касније и свети [[Василије Велики]] написао је Велика и Мала правила на темељу којих су уређивани византијски манастири. Монаси живе у својим ћелијама, али се заједнички моле и обедују. Монах мора упражњавати три завета: послушност, сиромаштво и девственост ([[целибат]]).
 
Манастира има мушких и женских. У [[православље|православном хришћанству]] нема разлике између мушких и женских манастира. Православни монаси и монахиње воде једнак духовни живот. Православно монаштво нема монашких редова, као у римокатоличкој цркви.<ref>Archpriest Seraphim Slobodskoy, The Law of God (Printshop of St. Job of Pochaev, Jordanville, NY, ISBN 0-88465-004-8),. ppстр. 618.)</ref> [[Богородица|Богомајка]] се сматра заштитницом монаха.
 
== Види још ==
1.572.075

измена