Први крсташки рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: Воден (град) → Воден (Грчка) |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 25:
Догађаје за први крсташки рат налазимо у западним и у византијским изворима.
[[Рајмон д'Агије]] је био учесник Првог крсташког похода, најпре као пратилац надбискупа [[Адемар Пијски|Адемара Пијског]], а затим као капелан једног од најистакнутијих вођа читавог тог похода грофа [[Ремон IV Тулуски|Ремона Тулуског]]. У његовој служби д'Агије је почео да пише своје дело „-{Gesta Francorum qui seperunt Jerusalem}-“ (Дела Франака који су освојили Јерусалим), за време крсташке [[Опсада Антиохије|опсаде Антиохије]], а завршио га је крајем 1099. године.
[[Фуше од Шартра]] (1058—1127) је присуствовао чувеном [[Сабор у Клермону|Клермонском сабору]], где је прокламован Први крсташки рат. Одатле је са својим господарем [[Стефан од Блоа (крсташ)|Стефаном од Блоа]] отишао на Исток, где је ускоро постао капелан једног од најистакнутијих вођа крсташког похода [[Готфрид Бујонски|Готфрида Бујонског]], који је на Истоку најпре постао господар Едесе, а затим и јерусалимски краљ. Своје дело „Дела Франака који су походили Јерусалим“ писао је у три наврата - [[1101]], [[1106]]. и од [[1124]]. до [[1127]]. године. То је најбоље западно дело о Првом крсташком походу, јер је писац био најобразованијии најпоузданији од свих латинских хроничара који су о њему писали.
Ред 31:
„-{Gesta Francorum et aliorium hierosolomitanorum}-“ (Дела Франака и других Јерусалимљана) је било подједнако популарно као и Фушеово. Оно је међутим анонимно, а по свој прилици написао га је један Француз, члан пратње норманског војводе [[Боемунд Тарентски|Боемунда]], који је стигао до Јерусалима. Дело обухвата период од [[1095]]. до [[1099]]. године, а писано је једноставним и јасним [[латински језик|латинским језиком]]. Сам писац је вероватно био обичан војник.
[[Роберт од Ремса|Роберт Монах]] за кога се само претпоставља да је око [[1100]]. био на Истоку написао је спис -{Hierosolymitam exspeditio}- да би се допунила анонимна -{Gesta}-. Дело представља само прераду и допуну -{Gestе}-. [[Радулф из Кана]] (-{Radulfus Cadomenais}-), капетан [[Роберт II Нормандијски|Роберта Нормандијског]] а касније [[Јерусалим|јерусалимски]] [[патријарх]] написао је по самом причању Боемундовог нећака [[Танкред Галилејски|Танкреда]], -{Gesta Tancredi}- које обухватају догађаје до [[1105]]. године. На основу анонимних -{gesta}- и усмених саопштавања написао је негде после [[1107]]. године [[ава|опат]] а касније и [[архиепископ]] [[Бандри де Буржел]], -{Hystoria Hierosolymitana}-. Дело је лепо написано, али у њему има доста измишљотина и реторике.
Такође требе поменути и спис -{Hierosolymitana}-, дело једног од највећих историографа средњег века [[Ekehard iz Aure|Екехарда из Ауре]]. Он је био на Истоку 1101. године а овај спис је важан као одјек немачког мњења о крсташком рату. На њега је Исток оставио велики утицај, а Цариград је за њега -{Civitas nobilissima}-. Врло важан извор за први крсташки рат је [[Кафаро ди Рустико да Кашифелоне]], [[Ђенова|ђеновљански]] патрициј, државник, адмирал. Поред свог важнијег дела Ђеновљанских анала оставио је кратку расправу -{De liberatione civitatum Orientis}-. Ово дело је писано доста после првог крсташког рата, око [[1155]]. па оно не може имати вредност списа написаног непосредно после догађаја. Он ту говори о учешћу у борбама око Кесареје, о учешћу Ђеновљана у првом крсташком рату.<ref>Проф. др Бранислав Милутиновић, Одабрани извори за општу историју средњег века са хрестоматијом, Ниш (2005). стр. 107-111.</ref>
Ред 78:
=== Ремон Тулуски ===
[[Ремон IV Тулуски|Ремон Тулуски]] је човек са несумњиво највише угледа од свих до сада набројаних вођа. Био је један од од витезова Светог Петра које је папа Григорије VII слао у [[Шпанија|Шпанију]] да се боре против муслимана. Данас је сасвим извесно да се са њиме папа Урбан консултовао пре него што је у Клермону изнео своје идеје око покретања крсташког рата. Крсташки ратови за њега нису била новост будући да је већ ратовао са муслиманима по Шпанији. Негде у тим сукобима је и изгубио [[око]].
Од свих до сада набројаних вођа он је можда у овај рат ишао најчистија срца и намере. Код куће није имао никаквих проблема, али и поред тога је био спреман да жртвује своју удобност и богаство не би ли стекао место у вечности. Његова армија је била највећа.{{sfn|Fajfrić|2006|pp=58-59}}
Ред 91:
== Сељачки крсташки рат ==
Глас о походу почео је да се шири по целој Западној Европи, нарочито [[Краљевство Француска|Француској]]. Међу проповедницима нашао се велики број простих људи који су на своју руку почели да скупљају народ. Међу њима најпознатији је био [[Петар Пустињак]], родом из француског града [[Амјен|Амијена]]. Петар Пустињак је имао велике говорничке способности и изванредну моћ да утиче на људе. Држећи проповеди у Француској скупио је велике масе и док је стигао у [[
== Крсташи у Београду и Нишу ==
Ред 106:
У јесен [[1096]]. у крсташки поход су кренули и феудалци. Неки од њих су повели са собом и породице, јер су мислили да ће се освајањем нових територија населити на Истоку.{{sfn|Ferluga|1966|p=24}}
Велики део крсташа прошао је истим путем као и пре њих масе сиротиње. Спустили су се низ Дунав и код Београда су ступале на територију Византије. Затим су преко Ниша, Софије и Једрена стизали у Цариград. Други део крсташа ишао је старим римским путем [[Via Egnatia]] који је почињао код [[Драч]]а, затим пролазио кроз албанске планине до обале [[Охридско језеро|Охридског језера]], па поред [[Струга|Струге]] и [[Охрид]]а пењао се према [[Битољ]]у, а затим кроз [[Воден (Грчка)|Воден]], [[Солун]] и [[Сер (град)|Сер]] стизали у Цариград. Крсташи су у Драч стизали или копненим путевима кроз [[Далмација|Далмацију]] или бродовима из италијанских лука. [[Ремон IV Тулуски|Ремон Тулуски]] је кроз северну [[Италија|Италију]] и Далмацију дошао у Драч. Друга група крсташа, већином [[Нормани|Нормана]] се укрцала у јужноиталијанским лукама се укрцала на бродове којима се пребацила у Драч. Одавде су римским путем Via Egnatia стигли у Цариград.{{sfn|Ferluga|1966|pp=26-27}}
Од краја 1096. до пролећа [[1097]]. скупила се у околини Цариграда велика војска. Велики проблем и за крсташе и за византијску владу било је снабдевање оволиког броја крсташа. Крсташи су нешто куповали, нешто су добијали из византијских магацина, а понекад би опљачкали становништво предграђа.<ref name="autogenerated2">Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд (1966). стр. 28.</ref>
Крсташе је одушевио Цариград својим велелепним трговима и палатама, величанственим црквама и сјајним двором. Међутим на Цариграђане крсташи су оставили бедан утисак сурових варвара и простих људи. Забринут због присуства великог броја наоружаних људи, византијски цар [[Алексије I Комнин]] се побринуо да крсташку војску што пре пребаци у Малу Азију. Претходно је цар затражио да му вође крсташа положе залетву верности и да врате Византији територије које су некада њој припадале. Византијски цар се обавезао да ће их снабдети намирницама и оружјем и да ће се придружити у походу. Све вође крсташа прихватиле су цареве услове сем [[Ремон IV Тулуски|Ремона Тулуског]].<ref name="autogenerated2"/>
== Крсташи на путу за Јерусалим ==
Ред 129:
{{main|Битка код Дорилеја (1097)}}
[[Датотека:Dorylee2.jpg|мини|лево|250п|Битка код Дорилеја]]
Крсташи су напустили Никеју [[26. јун]]а у две групе. Поделили су се да би се успут лакше снабдевали. У предњој групи су ишли [[Боемунд Тарентски]], [[Танкред Галилејски]], [[Роберт Куртоз]], [[Роберт II
[[Килиџ Арслан]] је [[1. јул]]а опколио војску Боемунда Тарентског, односно једну од две групе крсташа. Напад је извео изненада рано ујутро, испаљујући велики број стрела на крсташки логор. [[Крсташки ратови|Крсташи]] витезови су кренули у спорадичне контранападе, али нису могли да се пробију. Турци су упали коњицом у крсташки логор, убијајући лако оне који нису војници и пешаке без оклопа. Боемунд Тарантски шаље гласнике другој крсташкој групи, тражећи помоћ. Борио се да издржи док не стигне помоћ.
Доласком [[Готфрид Бујонски|Готфрида Бујонског]] и [[Ремон IV Тулуски|Ремона Тулуског]] две стране су се изједначиле у снази. Нико није могао победити. Снажно су витезови нападали Турке, али нису их могли победити, док год се није појавио бискуп [[Адемар Пијски]], који је напао турску позадину и главни турски логор. Турци су били ужаснути кад су видели свој логор у пламену и убрзо су се дали у бег остављајући логор.
Крсташи су постали богати бар за кратко, јер су се докопали блага султана Арслана. После битке султан Арслан је имао других проблема на истоку, па су крсташи могли доћи до [[Антиохија|Антиохије]] без икаквог отпора. Требало им је готово три месеца да пређу Анадолију током љетњих врућина, а у октобру су започели [[опсада Антиохије|опсаду Антиохије]].<ref name="Gesta Francorum"/><ref name="The Historia Francorum"/>
Ред 144:
Друга опсада је била опсада против крсташа, који су заузели град, а трајала је од [[7. јун]]а до [[28. јун]]а 1098. Неколико дана након што су га крсташи заузели, пред град је стигла надмоћна муслиманска војска и ставила Антиохију под другу опсаду. Крсташи су се нашли у безизлазном положају, док један монах није нашао наводно Свето Копље. Та реликвија је дигла морал крсташима, који вођени религиозним фанатизмом побеђују муслиманску војску.
После битке [[Боемунд Тарентски]] је сматрао да је град његов, чему се опиру Адемар Пијски и [[Ремон IV Тулуски|Ремон Тулуски]]. [[Алексије I Комнин]] није хтео да шаље војску да тражи град за себе. Боемунд је тврдио у Антиохији да је Алексије I Комнин напустио крсташки рат, тако да заклетве, које су му дали више не важе. У новембру Ремон Тулуски коначно предаје Антиохију Боемунду Тарентском, с циљем да се крсташки рат настави у миру. Боемунд Тарантски тако постаје први принц Антиохије, а крсташи су наставили према Јерусалиму почетком [[1099]]. године.<ref name="Gesta Francorum"/><ref name="The Historia Francorum"/>
== Опсада Јерусалима ==
| |||