Мунара — разлика између измена

359 бајтова додато ,  пре 2 године
м
м
Село Мунара се налази у источном, [[Румунија|румунском]] [[Банат]]у, на 30 -{km}- југозападно од града [[Арад]]а. Село се налази у [[Поморишје|Поморишју]], а сеоски атар је равничарског карактера. Име је турцизам, назив за торањ, а настао од турске речи минарет, високом торњу уз џамију, са које мујезин позива муслиманске вернике на молитву.
 
== Историја Срба у месту ==
Мунара се још 1219. године помиње као "Вила Монор".<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: " Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref> А године 1448. оно се зове Мунар и посед је српског спахије Милоша Белмужевића. Женидбом и поклоном од угарског краља великаш Јакшићи су добили коначно 1529. године цео посед Мунару. Тих година 1539. поред села почела је градња православног манастира Бездина, као по предању задужбине деспота српских Јакшића. Између 1553-1556. у делу Мунаре свој замак је саградио великаш Никола Цреповић. Други део је 1572. године држао Димитрије Овчаревић посвећен сточарству - овцама. О селу је одувек тј. од средине 16. века бригу водило манастирско братство Бездина. Према попису манастира Бездина из 1771. године, у прњавору Мунари било је читаво једно домаћинство, са неколико штала, шупе и три котарке за кукуруз. Манастир је 1781. године откупио за 9009 ф. пустаре Мунару и Бездин.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Манастир Бездин", Темишвар 1999. године</ref> Ту се налазила у Мунари њихова пивара и палинара који су давани у аренду. За време настојатеља Платона Атанацковића (1834-1839) ту је подигнут и леп стан за арендатора, који пре није постојао. <ref>"Сербске народне новине", Пешта 24. маја 1842. године</ref>
 
У селу које је било прњавор оближњег манастира Бездина, одувек је било мало Срба становника. Јоаким Вујић је 1839. године у свом "Путешествију" напоменуо за Мунару - "једно село у којем се налази 75 домова, чији су житељи пре били све Срби, а сада се повлашили, изгубили свој корењи српски језик, па сада влашки беседе."<ref>Јоаким Вујић: "Путешествија по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845. године</ref> Мунара је 1854. године имала 602 становника и атар од 3259 јутара. Тако је 1900. године било само 65 душа, а огромну већину су чинили Румуни. Без школе и цркве они су се знатно порумунили. У месту није било српске цркве, па су мештани долазили у манастир Бездин на службу. Прву богомољу су створили манастирски калуђери 1923. године, када су преуредили бивши ишпански стан за капелу. Та импровизована црква била је посвећена Св. великомученику Георгију. Тој згради је тек 1957. године додат торањ, у којем висе три звона. Темпло је обична дашчана оплата, преграда. Двери су пренете из цркве у Торњи. Престоне иконе је осликао прота [[Драгутин Остојић]]. Ту се налазе и неке иконе настале копирањем оних са манастирског иконостаса, дело иконописца [[Алексе Свиленгаћанина|Алекса Свиленгаћанин]].
Године 1905. Мунара је мала општина у Новоарадском срезу. Ту живи 634 становника у 112 домова; њих 68 душа су православни Срби. У атару те општине налазила се и пустара српског православног манастира Бездина са 139 душа.<ref>Мата Косовац, наведено дело</ref>
 
Ранија школа у којој се радило на српском и румунском језику је била 1877. године подржављена. Њу је у своје време (пре 1839) ту подигао као лепу школску зграду са удобним учитељским станом, игуман манастира Бездина Платон Атанацковић. По објављеном конкурсу из априла 1867. године види се да је понуђена плата сеоском учитељу 42 ф. годишње у новцу од месне општине, затим манастир дотира 10 ф. 50 крајцара, фртаљ (четвртина) ланца врта, 50 фунти соли, и толико и сланине, осам фунти свећа, два хвата дрва и стан. Језик учевни је српски и романски.<ref>"Школски лист", Сомбор 1867. године</ref> Учитељ у мунарској народној школи био је 1868. године Валтазар Васиљевић. Требао је да положи учитељски испит у Сомбору да би био сталан.<ref>"Школски лист", Карловци 1868. године</ref> Село је дуго било без школе, па је манастир Бездин од својих средстава опет подигаоотворио ту, нову српску вероисповедну школу 1902. године, у једној приватној кући.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Највише заслуга за куповину зграде за нову школу 1903. године имао је архимандрит манастира Бездина, Исак Дошен.<ref>"Цариградски гласник", Цариград 1903. године</ref> Манастирска управа је давала огласе и примала српске учитеље на рад, а плата је код сваког конкурса подизана да би понуда била примамљивија. Учитељ 1905. године био је Бранко Николић. Расписан је 1906. године стечај за упражњено место учитеља у српској вероисповедној школи у Мунари. Годишња плата је износила 1000 к и приде још 80 к за пофторну школу, 20 к за писаћи паушал те у натури - стан са баштом и огревом. Предност су имали ожењени учитељи, јер је постојала могућност да се њиховој жени повери да предају женски ручни рад, уз примерену награду. Учитељ ради по Школској уредби од 1872. године и дужан је да поји у цркви.<ref>"Школски лист", Сомбор 1907. године</ref> У новој српској вероисповедној школи радили су тих година: привремена учитељица Александра Радишић (1907), такође привремени учитељ Миленко Јегдић (1907) па стални учитељ Бранко Николић (1908-1911).
 
Да би оснажили економски положај малобројних Срба у Мунари и околини, манастирски оци су узели манастирску земљу коју су дотад арендирали Јевреји, и понудили 1905. године Српским земљорадничким задругама (која је била и у Мунари) да је под повољнијим условима обрађују. Та задруга је имала капитал од 1852 к, а водили су је тада: председник Аврам Балан и пословођа Гедеон Бођин.<ref>Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године</ref>
26.978

измена