Миљан Ристић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Сређивање стила и смањивање величина фотографија
neenc.
Ред 1:
[[Датотека:Miljan Ristic.jpg|мини|Миљан Ристић (1974 - )]]
'''Миљан Ристић''' ([[Неготин]], [[3. новембар]] [[1974]]) српски је књижевник који живи и ствара у Неготину.
 
Пише прозу, поезију, афоризме. Такође, пише и рецензије музичких албума, књига и филмова. Његови литерарни радови објављивани су у више књижевних листова, публикација, фанзина, као и web магазинима, блоговима, порталима, а поједини текстови преведени су на енглески, немачки, француски, шпански језик. У интернет свету познат је као ''-{eXperiment}-''. Под тим псеудонимом ствара на свом блогу ''-{eXperiment}-''<ref>[http://exxxperiment.net eXperiment u kojem je sve moguće]/</ref>. У току 2016. и 2017. године био је главни уредник ''Буктиње'' – часописа за књижевност, уметност и културу. За тај временски период објављено је укупно 7 броја ''Буктиње'' од броја 47. до 53.<ref>[https://krajinskiknjizevniklub.wordpress.com/o-buktinji/ О Буктињи]</ref> У марту 2017. постао је члан [[Српско књижевно друштво|Српског књижевног друштва]].<ref>[http://www.skd.rs/index.php/miljan-ristic/ Миљан Ристић члан СКД]</ref> Члан је и редакције веб магазина [http://www.hellycherry.com/ Helly Cherry] који се бави алтернативном културом, пре свега музиком.
== Стваралаштво ==
До сада је објавио шест књига:
Линија 11 ⟶ 10:
* ''Лудило Љубави'' (2018, ауторско издање, Неготин), збирка поезије и прозе.
 
Пише прозу, поезију, афоризме. Такође, пише и рецензије музичких албума, књига и филмова. Његови литерарни радови објављивани су у више књижевних листова, публикација, фанзина, као и web магазинима, блоговима, порталима, а поједини текстови преведени су на енглески, немачки, француски, шпански језик. У интернет свету познат је као ''-{eXperiment}-''. Под тим псеудонимом ствара на свом блогу ''-{eXperiment}-''<ref>[http://exxxperiment.net eXperiment u kojem je sve moguće]/</ref>. У току 2016. и 2017. године био је главни уредник ''Буктиње'' – часописа за књижевност, уметност и културу. За тај временски период објављено је укупно 7 броја ''Буктиње'' од броја 47. до 53.<ref>[https://krajinskiknjizevniklub.wordpress.com/o-buktinji/ О Буктињи]</ref> У марту 2017. постао је члан [[Српско књижевно друштво|Српског књижевног друштва]].<ref>[http://www.skd.rs/index.php/miljan-ristic/ Миљан Ристић члан СКД]</ref> Члан је и редакције веб магазина [http://www.hellycherry.com/ Helly Cherry] који се бави алтернативном културом, пре свега музиком.
== Визије, збирка прича (2015) ==
[[Датотека:Vizije miljan ristic.jpg|мини|Визије - Миљан Ристић (2015)]]
Књига '''ВИЗИЈЕ''' је пета књига коју Миљан Ристић објављује. Њу чине шест прича које су независне једна од друге али их ипак повезује тематика, амбијент и стил. Текст који следи је рецензија Визија која је објављена у склопу књиге.
Тумарајући у ери технолошке и индустријске презасићености, у немогућности људског ума и ограниченог тела да на смислен начин испрати сваки детаљ те туђинске колонизације искуства гурнути смо грубо у век који није наш. Коме још увек не припадамо. То можемо осетити на сваком кораку поготову овде на Балкану. Морамо признати да смо ми и душом и телом још увек у XX веку иако живимо у XXИ. У том својеврсном парадоксу, који се као многе згоде (али још више) незгоде имеријалистичких светских сила који су се закукуљиле гротескно насмејаном маском корпорација, банака и сличних организација, понајпре осете по нашим леђима. У том јединственом симулакруму настају и нове приче Миљана Ристића.
 
У временском вакуму између проживљеног ужаса последњих двадесетак година у нас и околини до још страшнијих предсказања, обједињене су приче под нимало случајним називом „Визије“. Иако се тај појам најчешће везује за ред мистичних, религиозних стања-указања или приказања, овде није реч о тој врсти спознаје. Иако је тај елемент визионара (само) спознаје, као неког ко кроз саму визију добија неку поруку, чињенице, унутрашњи вид које су важне за њега, неку другу особу или ширу заједницу пресудан у схватању ових прича. У том аспекту наслова ове збирке је оно на шта се можемо ослонити у читању ових прича са тамне стране маште и снова. Ту је уједно и посластица (али не и једина) за све оне сладокусце таквих и сличних прича. Након недавне последње збирке кратких прича под називом „Нитоген“и двема пређашњих „Увертира“и „Демо(н)кратија“, Миљан Ристић као приповедач оглашава се заиста новим гласом. И за њега и за његове читаоце. Ово се може видети у томе што приче у овој збирци бришу ону границу између могућег и немогућег, замисливог и незамисливог. Правећи тај искорак у неком другом пољу. Преносећи нарацију из стварности у неку нову зону сумрака. У њима више нема толико мучне свакодневнице, малих интимних проблема и драма које прелазе у очај савременог човека ухваћеног између две посете неком од ланаца супер-маркета. Од те грађе остала је само изгребана и огуљена фасада као полазна тачка према сукобу или додиру његових јунака са неким чудним и непознатим силама. Полазећи од тог савременог амбијента, кога украшавају попут гука и чирева (које је немогуће сакрити) себичност и отуђење данашњег појединца и његовог окружења, аутор иде даље, гурајући своје јунаке (а са њима и нас-његове читаоце) у уста лудила. Спиритуалности, магије, дивље пожуде, сенке, секса, гриже савести, магле, рата и ратног злочина. Државног (или приватног) тероризма... Све оно што би ђаво перверзности или анђео свег чудног могао смислити.
Извлачећи највише из оног духовног и телесног ропца његови јунаци у овим приповестима ће се наћи пред једним новим и непознатим ужасом. Њихов страх или разочарење пренеће се преко границе разума без могућности повратка или жеље за истим. Они након новог сазнања више никад неће бити исти. А знамо да стварност може бити чуднија од маште. Већ на почетку у првој причи аутор нас као у неком предворју преводи жедне преко воде увлаћећи нас попут свог јунака приче у сликареве слике и апстрактни свет уметника. Слепило за унутрашњи свет нестаје чаролијом речи. Отварају се чакре, унутарње треће око. Алегорија је јасна и нимало наивна визија будућности у коме конзументи неког будећег интернета, четири, пет или ко зна које већ Д технологије. Након тога долазимо у додир са спиритуалним, вештичарењем, оностраним, огромном пожудом која ће оживети снагом воље. Проклетством близанаца. Има ли наука на све појаве у природи одговор? У причи „Сенка“ јунак узнемирен нечим необјашњивим у току сна сумњајући у полтергеиста, који се као кућни дух, демон или бестелесно биће обично јавља као последица уклетог тла или заборављеног злочина бива прогоњен страхом од губитка свог телесног облика или још горе од опседнутости. Не то није Бирсова „Проклетиња“. Кроз врло снажну и слојевиту конструкцију са ласцивним делом левитацијоног полног сношаја долази управо до оне самоспознаје. Визије. У причи „Осмех“ ради се о нешто другачијој спознаји. Спознаји да је јунак можда одговоран за смрт особе на самрти. ''„Да је постао убица. Убица особе коју је највише волео.“'' Међутим... Можемо ли наћи у овој причи одговор на много пута гласно постављено питање о еутаназији, том убиству из самилости. Ако је тело храм Духа светог зашто смо тако непажљиви према истом... У причи „Магла“ наилазимо на двојицу колега, занимљивих шаљивџија: „Који нису имали никакав разлог за бег или нестанак, нити су имали непријатеље који су могли да им науде. Нису ником дуговали новац. Били су просечни људи. Али као да су у земљу пропали.“ Тако блиски читаоцу, расправљајући о систему ХААРП на Аљасци, лошем магистралном путу који прелазе сваког дана од посла до својих кућа, о згодној колегиници са којом би се драге воље негде у мрак загубили, нестају у густој и непрегледној магли и тмини. У тој ноћи, на том изгубљеном путу искоћиће сви костури из ормана њихове породице, једне учмале и запуштене заједнице. Каква је данас готово свака ван наше престонице. Светове које смо сами створили или допустили да такви какви су буду створени. Приповедач ће се поиграти са оним добро познатим питањем које се тако успешно намеће кроз историју, уметност шта би било кад би било.
''„Рекавши то наставише свој пут пробијајући се кроз густу маглу. Веровали су свом својом душом, морали су да верују свом својом душом да су били на правом путу. Магла је требало да одради своје.“'' (Магла)
 
За крај збирке је остављено главно јело. Ин медиа рес наћићемо се у 1992.години, братоубилачког, верског и грађанског рата. У правом земаљском ужасу можда горем и страшнијем од оног непознатог-оноземаљском на какав смо до сада у Ристићевим причама наилазили. У касапљењу без анестезије. Градова, села, шума, река. Људи, жена, деца... У само на изглед причи о обичном младићу који се у време сецирања бивше Социјалистичке Републике Југославије задеси у тада поносној и смелој ЈНА. Веома брзо прича ће кренути оним познатим крвавим трагом који се тих година далеко видео како се мучило и убијало. Широм те некад лепе и велике државе. Јунак ће се наћи у правом паклу, осмехујући се на помисао да му душа због самоубиства на које је спреман може горети у паклу. У тој деструкцији, мрачној бестелесности, потирању свега оног људског и природног, Ристићев јунак ће наћи снаге у себи и поред озбиљног сакаћења што телесног што умног за милосрђе и људскост. И као већ помињана сенка све ауторове јунаке прати неки губитак телесности или страх од истог. Преображај је свако неизбежан. Ова антиратна приповест надима се у својој интеректуалности у виду књижевног дела и писма (заоставштине и дневника) које јунак приче оставља приповедачу и читаоцима. Доводећи нас тако збуњене до оне Поове промисли и питања да ли је и наша неограничена вера у моћ речи толика да поверујемо да је њима могуће изразити чак и ишчезнуће маштарија. У јунаковој спознаји наћићемо сличне мотиве као у роману Стивена Кинга „Тхе Деад Зоне“и готово једино могуће решење. Антирешење у виду арттероризма. Само што је у Ристићевом делу кома сам живот јунака након рата односно кошмар (одбацивање и презир од друштва као дела прошлости коју желимо што пре да заборавимо) а не одуство свести налик на сан.
 
“''Демони у свечаним оделима. Демони са краватама који пију крв свом народу и хране се његовим месом. Канибали. Прождиру сопствени народ само зарад што већег конта на тајним рачунима у неким оффсхоре банкама''.“ (Човек који је ћутао)
 
Услед свих ових визија, снова, кошмара, рачвања прича Ристићева имагинација непрестано расте, развија се и приређује нова изненађења пажљивом читаоцу. На нашу срећу. Аутор је успео да оне одреднице приповедања сатиру, гротеску у свом ранијем делу, иронију и пародију у нешто каснијем, претопи у драмски, трагички принцип. У том широком луку жанрова и приповедне форме он као да је нашао свој пут. Своју спознају. Код њега као приповедача у овом вештом одабиру прича примећује се једна нова необуздана снага која као да вапи за што дужим текстом. Након кратких прича, новела, блога које аутор пише. Чини ми се да је након ове веома узбудљиве збирке следећи једини логични корак роман као круна његовог књижевног деловања. И ми га свим срцем подржавамо у томе.
 
 
== Референце ==