Самош — разлика између измена

Године 1874. Самошка општина је добила право држања једног годишњег вашара. Били су то дефинисани јесењи дани, током 19-22. септембра.<ref>"Глас народа", Нови Сад 1874. године</ref>

По подацима из 1905. године Самош је велика општина у Алибунарском срезу. Ту живи 2648 становника у 538 домова. Срби су у огромној већини; има их 2526 или 96% са 515 кућа. у месту је српска православна црква и три комуналне школе. Од комуникацијских средстава ту су ПТТ и жељезничка станица. Храм је био у добром стању, порта пространа ограђена и уређена. Црквена општина је била уредна, под председништвом Душана Лујанова. Парохија је прве највише платежне класе, има парохијски дом и парохијску сесију од 34 кј. земље. Парох је тада поп Димитрије Дроњак родом из Деча, са службом у месном храму већ 14 година. Постоје два српска православна гробља. Школа је од 1872. године комунална, има два школска здања. У једном здању су две дворнице (учионице) за II-V разред, а у другом здању је дворница само за I разред. Учитељско тело чине: учитељ Правдољуб Предић родом из Самоша, служи у месту од 1897. године; учитељица Софија Арнот родом из Мокрина, служи ту од 1899. године; учитељ Михајло Дрндарски родом из Добрице, служи у Самошу од 1900. године. Редовну наставу је пратило 403 ђака, а у пофторну школу ишла чак 235 ученика.<ref>Мата Косовац, наведено дело</ref>

Најзанимљивија личност у Самошу је био православни парох поп [[Александар Павловић]]. Био је овај не само парох већ и протонамесник вршачки; човек од поверења владике Кенгелца.<ref>Гордана Јованов: "Самошки шпицлови", Панчево 2004.</ref> Као врло образован а само сеоски, самошки свештеник у периоду 1844—1891. године, као добар зналац страних језика - преводилац и теолошки писац, објавио је десетак наслова књига.<ref>"Стражилово", Нови Сад, 23. октобра 1886. године</ref> На књижевном пољу јавља се 1844. године са песмом "Слоги" коју је објавио на првој страни српски лист "Пештанско-будимски скоротеча". Исте године у Новом Саду појављује се његова прва књига, драма "Заробљена Милка". Он је тада Ковинац, а потписује се са додатком "[[Велмужић]]". После укидања банатске Војне границе, он се активира у јавном животу као парох самошки. Већ 1874. године публикује један спис у одбрану православне цркве. Као "клерикалац" по политичком уверењу, има посла са политичким непријатељима који га јавно нападају. У одбрану себе и својих заштитника у Вршцу, саставља полемичку политичку брошуру са насловом "Одговор старом Саборлији" 1883. године. У то време остварује лепе резултате на књижевном пољу, и исте године (1882) издаје чак три духовне књиге. Била су то панчевачка издања, житија Св. Димитрија и Св. Николе, те "Златоустове беседе". Хајнрих Чоке, немачки књижевник му је омиљени стваралац, којем се враћа више пута. Прво је 1879. године превео од Чоке-а наслов "Самоглед или погледи на свет и на Бога", и објавио у Панчеву. Други пут се упушта у већи подухват, након превода са немачког Чоке-а "Часови за побожна размишљања", исто је допунио својим мислима, и преко новинама објавио 1886. године претплату на дело "Часови побожности". Али то издање најављивано као "целокупно дело од 10 књига", није се никад појавило, услед малог одзива претплатника. Павловић је годинама сарађивао и са "духовним" црквеним листовима, попут "Српски сион" и "Глас истине", за које је писао прилоге. Али тај врсни теолог, који се по таленту и способностима истицао међу браћом свештеницима, остао је упамћен у Самошу тек као неки "поп Шандор". За Самошане он је само један од сеоских шпицлова (као шерет?), који се надмудривао са недостојним сапарохом, поп Дроњком. Свештеник Павловић је поживео 72 године, и умро после дугог боловања 1891. године у Самошу.<ref>"Српски сион", Карловци 1891. године</ref>

[[Владимир Фијат]] (1883—1959), образовао се за трговачког путника, а завршио као кувар у краљевском двору у Београду. Као колекционар поклонио је родном месту своју уметничку збирку, од преко 130 уметнина, да се од ње направи завичајни музеј - његов легат у Самошу. Збирка која је сада у галеријској функцији у центру Самоша, настала је под непосредним утицајем његовог добротвора кнеза Павла, такође колекционара, али и других, уметника попут Марка Мурата.

{{Врста са постотком|[[Црногорци (народ)|Црногорци]]|magenta|2|0.16}}

{{Врста са постотком|[[Македонци (народ)|Македонци]]|black|2|0.16}}