|
== Вредност ''Патиног кувара'' ==
Највећа вредност ''Патиног кувара'' је то што у њему постоји готово све што има везе са кулинарством, кухињом и исхраном. У њему су заступљена традиционална домаћа јела, али и рецепти за справљање [[артичока]] на седам начина, [[коантро]], пудинг од гушчје јетре... Рецепти за справљање зимнице, укључујући на пример и парадајз сушен на сунцу. Свакодневна јела подразумевају се у овом кувару и то без расправа о томе да ли су аутентично српска или су у ствари аустријска, грчка, византијска или турска. Чињеница је да се у Србији једе и штрудла с орасима и самса, и проја и савијача, и ноклице, и флекице, и урмашице, и мантије, добош торта и татлије, те да стога треба да имају своје место у кувару. Спасенија Пата Марковић је дубоко веровала да савремена Српкиња не заостаје или бар не би требало да заостаје за савременом Францускињом. Као добре мајке и супруге, Патине читатељке треба да знају састав хране и калоријске вредности њених састојака, које су најбоље дијете и шта значи економично вођење домаћинства. Зато ''Патин кувар'' није ни народни, ни српски - његово прво издање се зове ''Мој кувар''.<ref name="Vreme" />
У ''Патином кувару'' једноставно – постоји све.
<!-- С разлогом се може сумњати да су "артишоке" биле курентна роба на Каленцу тридесетих година прошлог века, премда их Пата обрађује на седам начина. Можемо сумњати и да су наше домаћице саме справљале коантро, "бољи од куповног, француског", да се служио "мадридски консоме" пре коњака у пудингу од гушчје јетре, да је српске трпезе красио клецн-брот са сиром од дуња и лангуст. Нешто је лакше поверовати да се парадајз пре рата сушио на сунцу, али је тешко суочити се са чињеницом да су после рата редактори овог кувара сун-дриед томато избацили из одељка "Зимница" као превазиђен у ери замрзивача. Патин кувар није ни народни, ни српски. Његово прво издање се зове Мој кувар. Он је можда "њен", али на полици у мојој кухињи постаће "мој". То је Пата знала и дубоко веровала да савремена Српкиња не заостаје или бар не би требало да заостаје за савременом Францускињом. Наша народна, свакодневна јела подразумевају се у овом кувару. И то без лажних дилема и расправа о томе да ли су аутентично српска или су у ствари аустријска, грчка, византијска или турска. Пату то не занима. Чињеница је да се у Србији једе и штрудла с орасима и самса, и проја и савијача, и ноклице, и флекице, и урмашице, и мантије, добош торта и татлије, да сва ова јела из просторно удаљених крајева у којима смо живели постоје, те да стога треба да имају своје место у кувару. Ако је еклектика судбина Балкана, зашто онда у њој видимо ману а не предност? Као добре мајке и супруге, Патине читатељке треба да знају састав хране и калоријске вредности њених састојака, које су најбоље дијете и шта значи економично вођење домаћинства.
НЕ РАДИ СЕ САМО О ХРАНИ: Све је то Пата схватила, пронашла, написала, систематизовала и објавила. Још у времја оно. И начинила један корак више (по свему судећи судбоносни, који ће јој донети оспоравања, губитак имена и признања): веровала је да српска домаћица и мајка, као културна, образована и васпитана особа, препознаје, увиђа и разуме јела свих других народа света. Дакле, можда нису ни јеле ни кувале "мале корњаче у паприкашу", али су као паметне и модерне жене без предрасуда, знале да то постоји. То је било важно. Јер не ради се само о храни; ради се о томе како треба да мислимо и како и у ком духу треба да одгајамо и васпитавамо децу. Бар је тако Пата веровала. У томе је њена величина и допринос нашој култури. Упркос томе што ће из имена кувара бити прогнана тако сугестивна присвојна заменица "мој", а Патино лично име заменити иницијали С.М., и што ће од модерног и "буржоаског", светског и грађанског, постати велики и народни, овај кувар, како год га назвали, не само да није изгубио на значају, него са свим својим анахронизмима ("узети нишесте брашна за два динара") није изгубио ни на актуелности.
Што се тиче Пате, стигла ју је судбина коју је, као негда Дис са Утопљеним душама или Егзипери са Малим принцом, сама предосетила: "Најбоље књиге које постоје, то су кувари. Већину осталих није требало ни писати. Штета што су писци кувара обично непознати" – цитирала је Хенрика Ибзена у уводу кувара.
Данас купујемо куваре, можда нешто по њима и кувамо, али некако је тешко отргнути се утиску да смо у кулинарском смислу тамо где смо били пре готово сто година. У психологији је познато да се неразрешени конфликти, они гурнути под тепих, упорно враћају, чак кроз генерације. Можда је кључ у томе да се стварно и критички поново осврнемо на сопствену традицију. Да вратимо, на пример, Пати име и достојанство. Или да поменемо аутора првог српског романа, Атанасија Стојковића. Роман се зове Аристид и Наталија. Или оне Вукове савременике који су се стицајем околности и лоше процене нашли на погрешној страни, па сад још увек са увелим цвећем своје поезије чаме као покисли на маргинама српске културе. Можда и неко сокаче, не мора у центру, понесе Патино име. Уз Страшка Пинџура, на пример...<ref name="Vreme" />
-->
== Види још ==
|
