Мика Хекинен — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 47:
 
У 1998. потпуно се исплатио дугорочни пројекат са Мерцедесом, чији су мотори постали доминантни, као и долазак Њуија, који је дизајнирао један од, испоставиће се, најуспешних болида у Меклареновој историји. На ВН Аустралије, Хакинен је победио са пол позиције, док су возачи Мекларена били толико доминантни да су све остале болиде претекли за цео круг. Ипак, ова трка је изазвала неколико контроверзи. Хакинен, иако лидер у трци, необјашњиво се, на изненађење Мекларенових механичара, у 35. кругу појавио у боксу, а тим му је само сигнализирао да продужи и да за пит стопом нема потребе. Ипак, ово му је одузело довољно времена да би га на првом месту претекао тимски колега Дејвид Култард. На још један шок гледалаца, три круга пре краја, Култард пропушта Хакинена, који побеђује други пут у каријери. Kултард је после трке рекао да су возачи Мекларена уочи трке имали договор да ко прође прву кривину као први, тај возач ће и победити у трци.<ref>http://www.superlicense.com.au/newz/australian-grand-prix-1998-the-gentlemans-agreement</ref> С друге стране, Рон Денис је 2007. изјавио да се неко умешао у Мекларенову радио везу и дао инструкцију Хакинену да оде у бокс. <ref>http://www.dailymail.co.uk/sport/formulaone/article-458175/FIA-investigate-McLarens-Monaco-Grand-Prix-procession.html</ref> Након трке, на основу жалбе Ферарија, уследила је још једна контроверза - ФИА је прогласила нелегалном Мекларенову иновативну Мекларенову педалу за кочење, и наредила енглеском тиму да је уклони већ за следећу трку у Бразилу, иако је Мекларен кренуо да је користи још крајем претходне сезоне.<ref>https://www.racefans.net/2007/05/24/banned-mclarens-rear-brake-pedal/</ref> Ипак, ово није утицало на форму Мекларена на другој трци сезоне - Хакинен је још једном победио са пол позиције, а Култард завршио на другом месту, док је једини возач кога Мекларенови возачи нису претекли за цео круг био Михаел Шумахер из Ферарија, који је завршио трку читав минут иза Мекларенових возача. Ипак, на ВН Аргентине, Ферари се показао као озбиљан конкурент - одличном стратегијом и значајно побољшаним болидом Михаел Шумахер је дошао до победе, док је Хакинен завршио на другом месту. На ВН Сан Марина, Хакинен је био принуђен да одустане због квара на мењачу, а победио је Култард, док је други био Шумахер. Након ове трке, уследиле су две доминантне победе Хакинена у Шпанији и Монаку, обе са пол позиције. На ВН Канаде, оба возача Мекларена су морала да одустану због кварова на мењачу, а победио је Шумахер, као и на наредне две трке, у Француској и Британији, док је Хакинен завршио на трећем, односно другом месту, па је Немац после девет трка заостајао само два бода за Хакиненом, који је био лидер у шампионату. Хакинен је узвратио са две победе узастопно - у Аустрији и Немачкој, на којима је Мерцедес показао снагу свог мотора, али су од тог тренутка за Финца кренули велики проблеми. У Мађарској, упркос освојеној пол позицији, Хакинен није могао да победи Шумахера, чија се стратегија од три одласка у бокс показала супериорном, а затим је Хакинен услед техничког проблема почео значајно да успорава, и са другог места пао на шесто, завршивши трку читав круг иза Шумахера. На ВН Белгије, Хакинен је опет кренуо са пол позиције, али је по великој киши возач Заубера Џони Херберт направио велику грешку и ударио у Хакинена на самом старту старту трке, па је ВН Белгије за Финца била готова већ у првој кривини. Нови технички проблеми задесили су Мекларен на ВН Италије - Хакинен, иако је водио до 34. круга, почиње да има велике проблеме са кочницама, услед чега пада тек на четврто место, а Култард одустаје због квара на мотору. Победио је Михаел Шумахер, који се тако, две трке пре краја сезоне, изједначио са Хакиненом - обојица су имали по 80 бодова. На ВН Луксембурга, Шумахер је освојио пол позицију, али је Хакинен одвезао једну од најбољих трка каријере и захваљујући сјајној вожњи и стратегији Мекларена после другог одласка у бокс изашао на стазу тик испред Шумахера, пробивши се на прво место, које је сачувао до краја и забележио седму победу у сезони. Уочи последње трке у Јапану, Хакинену је за титулу било довољно да освоји друго место, без обзира на пласман Шумахера, јер би у случају да Немац победи, упркос томе што би обојица имали по седам победа, Хакинен постао шампион због више других места. Шумахер је освојио пол позицију на Јапана, а старт је морао да буде отказан због проблема Јарна Трулија у Просту, који није могао да покрене свој болид, након чега су возачи кренули у додатни круг за загревање. На поновљеном старту, Шумахеру се угасио мотор, па је старт још једном отказан, а ово је уједно одлучило и шампионску титулу - Немац је на трећем старту морао да крене са последњег места, а касније и одустао након пуцања гуме, док је Хакинен лако победио и освојио своју прву шампионску титулу, са укупно 100 бодова, 14 више од Шумахера, забележивши 8 победа, 9 пол позиција и 6 најбржих кругова. Мекларен је освојио титулу у конкуренцији конструктора - ове две титуле биле су прве за енглески тим од још од 1991.
 
И у 1999. Мекларен је ушао са далеко најбржим болидом. На квалификацијама за Аустралије, Хакинен је освојио пол позицију, са пола секунде предности испред тимског колеге Култарда и чак 1.3 секунде испред трећепласираног Михаела Шумахера. Међутим, оба Мекларенова возача су, иако далеко најбржи, одустала у трци због кварова, па је своју прву победу у каријери забележио други возач Ферарија, Еди Ирвајн. Након победе са пол позиције у Бразилу, Хакинен је убедљиво водио у Сан Марину, све док у 17. кругу није направио возачку грешку, ударио у зид и одустао, што га је коштало 10 сигурних бодова. Хакинен је још једном освојио пол позицију у Монаку, али ни ову није успео да претвори у победу услед лошег старта, на стази на којој је претицање практично немогуће, па је трку завршио на трећем месту, иза Шумахера и Ирвајна. Изненађујуће, после четири трке Михаел Шумахер је имао велику предност у односу на Хакинена, 26 бодова наспрам 14. Потом су уследиле две победе, у Шпанији и Канади, а с обзиром на то да је у Канади Шумахер направио грешку и ударио у чувени "зид шампиона" на стази Жил Вилнев, ове две победе су довеле Хакинена до првог места у шампионату. На кишној ВН Француске, победио је Хајнц Харалд Френцен из Џордана, а Хакинен завршио да другом месту, три позиције испред Шумахера, чиме је увећао предност на 8 бодова. Хакинен је услед проблема са точком одустао на ВН Британије, али се је на тој трци Михаел Шумахер доживео тежак удес и поломио ногу. С обзиром на то да се није знало да ли ће Шумахер уопште успети да се врати до краја сезоне, изгледало је да је друга узастопна титула за Хакинена извесна. Међутим, испоставило се да је шампионат био далеко од одлученог. Ферари је све снаге усмерио у подршку до тада другом возачу Едију Ирвајну, који је одлично искористио судар два Мекларенова возача у Аустрији и победио на тој трци (Мекларенови возачи нису одустали, али је Хакинен морао да мења предње крило, након чега је морао да се пробија са 22. места, и на крају завршио трку на трећем, а Култард на другом). Ирвајн је победио и на ВН Немачке, док је Хакинен одустао услед пуцања гуме док је водио у трци, па се тако Ирвајн неочекивано нашао на првом месту у шампионату возача - имао је три победе, као и Хакинен, али и више подијума и завршавања у бодовима, тако да је после Немачке Ирвајн имао 52 бода, а Хакинен 44, јер је на три последње трке освојио само четири бода, а Ирвајн 26. Убедљивом победом, још једном са пол позиције, Хакинен смањује предност Ирвајна, а потом ВН Белгије завршава на другом месту, иза Култарда, а с обзиром на то да је Ирвајн завршио трећи у Мађарској и четврти у Белгији, па је Хакинен вратио вођство у шампионату, које је износило само један бод. Сезона је било потпуно неизвесна до краја - лидер у шампионату се мењао после сваке трке, а Хакинен је на ВН Италије направио скупу грешку, попут оне из Сан Марина, па је још једном изгубио десет сигурних бодова. На претпоследњој трци сезоне вратио се Михаел Шумахер, овога пута у изненађујућој улози возача број два, јер је Ирвајн имао само два бода мање од Хакинена, а Ферари очајнички чекао своју прву титулу у шампионату после још од 1979. ВН Малезије, која се возила по први пут, обиловала је контроверзама - Шумахер је освојио пол позицију, а потом пропустио Ирвајна на прво место четири круга пре краја, па је Британац забележио четврту победу у сезони и имао четири бода више од Хакинена, који је завршио на трећем месту. Након трке, стјуарти су дисквалификовали оба возача Ферарија због илегалног дизајна бочних плоча на болиду, што је значило да је Хакинен по други пут постао шампион. Ипак, Ферари се жалио на ову одлуку ФИА-и, која је проценила да су овакве бочне плоче ипак легалне, па је оригинални поредак у трци, Ирвајн-Шумахер-Хакинен, враћен на снагу, што је значило да Хакинен дефинитивно пред последњу трку у Јапану заостаје за Ирвајном четири бода. Хакинену је победа гарантовала чак и ако Ирвајн буде други - обојица би имала по 76 бодова, а Хакинен би постао шампион због једне победе више. На последњој трци сезоне, пол позицију је још једном освојио Шумахер, али је Хакинен сјајним стартом преузео вођство у првој кривини, које није испуштао до краја трке - победио је пети пут у сезони и освојио своју другу титулу, са 76 бодова, два више од Ирвајна, који је трку завршио на трећем месту. Ипак, Ферари је успео да надмаши Мекларен у конкуренцији конструктора и освојио прву титулу у овој конкуренцији после 17 година. Хакинен је те сезоне освојио чак 11 пол позиција од укупно 16 трка, а занимиљиво је да је само три успео да претвори у победу.
 
== Спољашње везе ==