Александар Сандић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 18:
|школа = [[Зрењанин|Велики Бечкерек]] [[Темишвар]] [[Универзитет у Бечу]]
|студенти =
|познат_по = [[Исток и Запад (новине)]]
|награде =
|напомене =
}}
'''Александар Сандић''' ([[Зрењанин|Велики Бечкерек]], [[14. мај]] [[1836]] — [[Нови Сад]], [[15. април]] [[1908]]), је био српски [[Историја|историчар]], [[Књижевност|књижевник]], културни радник и политичар.
 
'''Александар Сандић''' ([[Зрењанин|Велики Бечкерек]], [[14. мај]] [[1836]] — [[Нови Сад]], [[15. април]] [[1908]]), је био српски [[Филозoфиja|филозoф]],филолог,[[Историја|историчар]], [[Књижевност|књижевник]], културни радник,политичар,aутop иXимнe политичар.[[Свети Сава|Светoм Сави]],
и допиcни члан многих академија у иностранству.Докторирао је филозoфиjу и филологиjу нa Универзитету у Бечу код професорa [[Франц Миклошич|Францa Миклошичa]].Проф.дp.Александар Сандић je биo jeдини Cpбин диплoмaц знaмeнитoг професорa [[Франц Миклошич |Францa Миклошичa]].Александар Сандић се школовао у родном Великом Бечкереку, а затим у Темишвару. Као стипендиста Матице српске завршио је студије у Бечу - правне науке и словенску филологију. Радио је као професор у Новосадској српској великој гимназији, почев од 1866. године, пуне 33 године. У прво време је био и конзисторајни бележник бачке дијецезе.<ref>"Српски сион", Карловци 1891. године</ref> Био је старог кова, енциклопедијског знања; окупљао је око себе гимназисте и снажно утицао на њих и са научне и са националне стране.<ref>"Школски гласник", Нови Сад 1908. године </ref> Предавао је у гимназији старо-словенски и српски језик и историју књижевности.<ref>"Стражилово", Нови Сад 1888. године</ref> Године 1880. предавао је у трећем разреду гимназије и мађарски језик.<ref>"Просветни гласник", Нови Сад 1880. године</ref> Прославио је свечано професор Сандић своје јубилеје, дружењем са пријатељима, једне недеље у Новом Саду. Дана 6/18. октобра 1891. године обележио је двадесетпетогодишњицу свог професоровања у новосадској гимназији и тридесетогодишњицу свог бављења на књижевном пољу. Живот му је протекао бурно, доживео је и славу и оспоравања. Водио је јавне полемике са неистомишљеницима, а под старе дане умро је тихо, после дугог боловања.
 
Понајвише је остаоOстао упамћен као "читач и писар" - лични секретар [[Вук Стефановић Караџић|Вука Караџића]], током студирања у Бечу. Писао је више пута о Вуку, и радио на његовој глорификацији.<ref>"Дело", Београд 1894. године</ref> Био је и блиски сарадник [[Светозар Милетић|Светозара Милетића]], чијој је [[Српска народна слободоумна странка|Српској народној слободоумној странци]] и припадао. Биран је за посланика на Српском црквено-народном сабору у Карловцима 1879. године. Активан је у Матици српској, чији је члан од 1866. године као Бечлија<ref>"Застава", Пешта 1866. године</ref>, а поред писања за Летопис матичин, он је 1897. године биран за члана Књижевног одељења.
 
Почео је са писањем још као "јуриста" (правник) у Бечу, сарађујући прво у српским листовима: бечком "Световиду" од 1857. године и новосадском Милетићевом "Србском дневнику". Касније је проширио сарадњу са великим бројем српских листова и часописа, нарочито оним новосадским. Поред писања бавио се превођењем текстова на српски језик: Гетеа, Мозентала, Каница. Превео је на српски језик и допунио историјским чињеницама 1862. године, важно дело Феликса Каница "Византијски споменици по Србији". Издавао је и уређивао у Бечу, после одласка уредника Хрвата, Имре Ткалца, лист који је излазио на немачком језику, а служио словенским интересима - [["Ost und West"]] тј. "Исток и Запад", 1862-1865. године. Због тог књижевног ангажмана имао је пуно проблема и потезања по судовима. По жељи архимандрита Германа Анђелића потоњег Патријарха, покренуо је 1868. године и уређивао - писао чланке годину дана, први (ван Србије) српски црквени лист "Беседу", са додатком "Духовни зборник". У том "Зборнику" су објављиване црквене беседе и проповеди. Такође је био позван и написао три уџбеника за веронауку у основним школама. Сандић се бавио много српском историографијом; скупљао грађу за историју српске књижевности и српског покрета 1848-1849. године, али није оставио обимније радове. Вредан пажње је његов подухват из 1885. године са вредним писаним спомеником. Дао је фотографисати "Раваничку повељу" српског кнеза Лазара издату његовој задужбини - манастиру 1381. године. Уз ту диплому снимљен је и велики државни печет отиснут на њој. Одштампани су ти предмети у више димензија, и уз њих је професор написао опширан опис и стручна објашњења. Објавио је 1885. године то лепо илустровано издање, да би приближио народу вредно сведочанство његове старе славе и високих позиција, у средњем веку. "'Раваничка хрисовуља' - златописано писмо царско са златним царским печетом, јесте доиста један од најлепших српских споменика старих".<ref>"Стражилово", Нови Сад 1885. године</ref>
Ред 41:
== Види још ==
* [[Сандићева кућа у Зрењанину]]
 
* [[ Исток и Запад (новине) ]]
 
* [[ Грчки кварт (Беч) ]]
 
* [[Грихенбајсл ]]
 
== Извори ==