Хајдук Вељко — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 213.198.234.134 (разговор) на последњу измену корисника Autobot
ознака: враћање
мНема описа измене
Ред 21:
 
== Биографија ==
Вељко Петровић је рођен у селу [[Леновац|Леновцу]] код [[Зајечар]]а, у богатој породици Петра Петровића, кога су звали „Сирењар“, због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Прво је ишао у [[Видин]] код великог одметника, бившег [[јањичари|јањичара]] [[Осман Пазваноглу|Пазваноглуа]]. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је [[хајдуци|хајдук]] у чети [[Станоје Главаш|Станоја Главаша]], да би затим пришао старешини [[Смедеревска нахија|Смедеревске нахије]], војводи [[Душан Вулићевић Ђуша|Душану Вулићевићу Ђуши]]. Када војвода Ђуша тражи од Станоја храброг и поверљивог човека, Станоје није имао бољег избора до Вељка. Од 1804. учествовао је у Устанку у чети са Главашем, а после са [[Душан Вулићевић|Душаном]] и [[Вујица Вулићевић|Вујицом Вулићевићем]]. Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са Вулићевићем се борио за [[Београд]] (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. Године [[1807]]. постао је [[буљукбаша|буљубаша]] и добио дозволу од [[Правитељствујушчи совјет сербски|Совјета]] да побуни [[Криви Вир]] и [[Црна Река (Трговиште)|Црну Реку]]. Године [[1809]]. Вељко је бранио Бању од [[Турци|Турака]].
 
Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст.
Ред 31:
Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.
 
Велики бојеви око Неготина почели су у лето [[1813]]. године. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 .000 турских војника је нападало Неготин, кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа "Баба Финка".
 
У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола Мијаиловић, Стојан Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла.
 
Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари, и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири.
 
Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова.
 
Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око [[20. јул]]а, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само : „Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.
 
Постоји у пиротском крају народно предање о погибији Вељковој, коју је прено старац од 90 година, Ђорђе Голубовић звани Лепоје 1897. године. У тамошњем месту [[Шугрин]] (код Калне) рођен је Стеван, главни Хајдук-Вељков тобџија. Једном приликом 1813. године у Неготину се Стеван опио, и због тога лоше гађао, па га је Хајдук-Вељко ишамарао. Стеван се наљутио због понижења и пребегао је Турцима. Испричао им је све што се десило и они су га узели за свог тобџију. Пошто је рекао да га је Вељко плаћао грош по дану, нови господари су му наводно дали 100 гроша награде. Услов је био да топом што пре погоди Хајдук-Вељка. И после неколико дана Стеван заиста уби топом Хајдук-Вељка.<ref>"Нова искра", Београд 16. октобра 1899. године</ref>
Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.
 
Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи: {{Цитат2|''Главу дајем, Крајину не дајем.''}}