Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око [[20. јул]]а, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само : „Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.
Постоји у пиротском крају народно предање о погибији Вељковој, коју је пренопренео старац од 90 година, Ђорђе Голубовић звани Лепоје 1897. године. У тамошњем месту [[Шугрин]] (код Калне) рођен је Стеван, главни Хајдук-Вељков тобџија. Једном приликом 1813. године у Неготину се Стеван опио, и због тога лоше гађао, па га је Хајдук-Вељко ишамарао. Стеван се наљутио због понижења и пребегао је Турцима. Испричао им је све што се десило и они су га узели за свог тобџију. Пошто је рекао да га је Вељко плаћао грош по дану, нови господари су му наводно дали 100 гроша награде. Услов је био да топом што пре погоди Хајдук-Вељка. И после неколико дана Стеван заиста уби топом Хајдук-Вељка.<ref>"Нова искра", Београд 16. октобра 1899. године</ref>
Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи: {{Цитат2|''Главу дајем, Крајину не дајем.''}}
