Манастир — разлика између измена

13 бајтова додато ,  пре 2 године
м
[[Старословенски језик|Старословенски]] називи за [[монаштво|монаха]] су напуштени и они гласе: '''иник''', '''усамљен''' или '''црноризац''', по црној одори коју носи. Према [[Душанов законик|законику]] српског [[стефан Душан|цара Душана]], на сваких хиљаду сеоских кућа могло је бити највише 50 монаха на манастирским имањима. Када хришћанин ступа у манастир да би постао [[монаштво|монах]], најпре се постриже, ошиша, затим промени име и обуче црну монашку одору, ризу. Напушта своју породицу и све „красоте“ овога света. Монаси живе у својим [[Келија|ћелијама]], али се заједнички моле и обедују. Овакав начин зове се киновија, или на старословенском: општежитије.
 
Манастири у којима живи много монаха називају се ''[[лавра|лавре]]'' (грч. -{λαύρα }- улица; пут, ходник; монашко насеље од низа зграда са монашким ћелијама око средишњег дворишта са саборном црквом); манастири удаљени од насељених места, у беспућу, зову се ''пустиње''; монашка обитавалишта где се живи аскетски су [[скит]]ови (грч. -{ασκητής}- онај који нешто постиже вежбом и муком).
 
Идиоритмички су они манастири где сваки монах има посебну својину. Јављају се знатно касније и овај начин живота је напуштен. Ко је једном обукао монашку одору, није је смео скинути, осим ако прекрши монашка правила. За време јела у заједничкој трпезарији, читају се црквени текстови и не сме се причати међусобно. У ћелијама се није смела држати храна, па ни воће.