Социјализам — разлика између измена

Централне вредности заједничке свим облицима социјализма јесу критика приватногаприватног власништва и његово социјализовање, тј. подруштвљење (или барем неки облик друштвене контроле над њим), те начело друштвене једнакости.<ref>Brus, Wlodzimierz (5. 11. 2015). The Economics and Politics of Socialism. Routledge. стр. 87. ISBN 978-0415866477. »This alteration in the relationship between economy and politics is evident in the very definition of a socialist economic system. The basic characteristic of such a system is generally reckoned to be the predominance of the social ownership of the means of production.«</ref><ref>Michie, Jonathan (1. 1. 2001). Readers Guide to the Social Sciences. Routledge. стр. 1516. ISBN 978-1579580919. »Just as private ownership defines capitalism, social ownership defines socialism. The essential characteristic of socialism in theory is that it destroys social hierarchies, and therefore leads to a politically and economically egalitarian society. Two closely related consequences follow. First, every individual is entitled to an equal ownership share that earns an aliquot part of the total social dividend…Second, in order to eliminate social hierarchy in the workplace, enterprises are run by those employed, and not by the representatives of private or state capital. Thus, the well-known historical tendency of the divorce between ownership and management is brought to an end. The society – i.e. every individual equally – owns capital and those who work are entitled to manage their own economic affairs.«</ref><ref> "2. (Government, Politics & Diplomacy) any of various social or political theories or movements in which the common welfare is to be achieved through the establishment of a socialist economic system" "Socialism" at The Free dictionary</ref><ref> Arnold, Scott (1994). The Philosophy and Economics of Market Socialism: A Critical Study. Oxford University Press. стр. 7—8. ISBN 978-0195088274. »This term is harder to define, since socialists disagree among themselves about what socialism ‘really is.’ It would seem that everyone (socialists and nonsocialists alike) could at least agree that it is not a system in which there is widespread private ownership of the means of production…To be a socialist is not just to believe in certain ends, goals, values, or ideals. It also requires a belief in a certain institutional means to achieve those ends; whatever that may mean in positive terms, it certainly presupposes, at a minimum, the belief that these ends and values cannot be achieved in an economic system in which there is widespread private ownership of the means of production…Those who favor socialism generally speak of social ownership, social control, or socialization of the means of production as the distinctive positive feature of a socialist economic system.«</ref><ref> Hastings, Mason and Pyper, Adrian, Alistair and Hugh (21. 12. 2000). The Oxford Companion to Christian Thought. Oxford University Press. стр. 677. ISBN 978-0198600244. »Socialists have always recognized that there are many possible forms of social ownership of which co-operative ownership is one...Nevertheless, socialism has throughout its history been inseparable from some form of common ownership. By its very nature it involves the abolition of private ownership of capital; bringing the means of production, distribution, and exchange into public ownership and control is central to its philosophy. It is difficult to see how it can survive, in theory or practice, without this central idea.«</ref> Појавни облици социјализма међусобно се разликују по начину (средствима) којим ће се те вредности постићи. Иако се садржај појма социјализма може пронаћи већ у раним искуствима човечанства (појединим етичко-религијским учењима<ref>Cort, John C. (1988). Christian Socialism: An Informal History. Maryknoll, New York: Orbis Books. ISBN 978-0-88344-574-7.</ref>, у пракси неких религијских заједница, јудео-хришћанском месијанизму, односно у учењима свих оних који су боље друштво покушавали постићи концепцијама праведности утемељеним на једнакости и братству), социјализам је модерна идеја.

У том смислу елементи социјалистичког мишљења могу се пронаћи у делима славних утописта (Т. [[Кампанела]], [[Томас Мор]]).<ref> von Mises, Ludwig (1981) [1951]. "Christianity and Socialism". Socialism. New Heaven: Yale University Press</ref> У делу Утопија из 1516. [[Томас Мор]] држи да »тамо где је власништво приватно, где је новац мерило свих ствари, тешко је и немогуће да заједница има праведну владу«.

Прве конкретне идеје социјалистичког начина производње и уређења друштва поставили су утопијски социјалисти, који су се противили приватном власништву, капитализму и њему својственој доктрини слободног (нерегулисаног) тржишта. [[Шарл Фурије]] је тежио изградњи друштва на основи фаланстерија или фаланги (модел уравнотежених заједница), које би функционисале као акционарска друштава, чији доходак би се делио међу члановима друштва, па никакав облик власти не би био потребан. [[Сен Симон]] се заузимао за нови друштвени поредак с централизованом структуром у којем ће уместо владавине капиталиста друштвом управљати научници и најученији чланови друштва, а [[Роберт Овен]] усмерио се на синдикално и задружно радничко удруживање. Реч "социјалиста" први се пут појавила 1827. у часопису "Cooperative Magazine", који је уређивао [[Роберт Овен]], а реч "социјализам" у часопису "Le Globe" 1832.

Анархизам, покрет и доктрина унутар социјалистичке теорије и социјалистичког покрета, који се залагао за уређење где се одлучује о свему директно-демократски од стране народа, те због тога нема потребе за вођама и владарима. Инспирирани идејама Пјера Жозефа Прудона[[Прудон]]а и праксом Париске комуне из 1871. руски анархисти [[Михаил Бакуњин]] и [[Петар Кропоткин]] заузимали су се за друштво без државе и приватнога власништва. Друштво се разумевало као скуп слободно уједињених комуна (анархистички комунизам) и производних удружења у којем нема вањске присиле (државне, правне, политичке, економске) над појединцима.

Након револуције 1848. и појаве нових мишљења социјализам је добио ново значење. Под утицајем Карла Маркса[[Маркс]]а и Фридриха Енгелса[[Енгелс]]а социјализам је добио научну форму – научни социјализам (термин за који је Маркс тврдио да се користи као супротност утопијском социјализму). Критичком анализом капиталистичке политичке економије Маркс и Енгелс приказали су неке основне законитости његова развоја, његове унутрашње протуречности, али и неке опште законитости друштвеног развоја. Научни социјализам указује да социјализам није могућ у било које време, него када се остваре материјални услови првенствено у економији и када се развију производне снаге потребне за стварање социјализма. Оснивањем Прве интернационале 1864. поставили су темеље међународном социјализму. Марксов социјализам (комунизам) је укључивао стратегију револуционарне класне борбе радништва и с тим у вези разграничење од осталих струјања унутар међународног социјализма. Од Марксових и Енгелсових теорија су настале различите струје марксизма, са различитим тумачењима и интерпретацијама.

Бољшевизам, струја и од 1912. самостална политичка странка у Русији, револуционарним је путем 1917 (Октобарска револуција) освојила власт у Русији и тиме одредила ново значење и смер тадашњег међународног социјализма. В. И. [[Лењин]], предводник бољшевичке револуције и идеолог руског социјализма (лењинизам и марксизам-лењинизам), постулате је темељио на својој интерпретацији Марксове и Енгелсове теорије, одбацујући до тада владајући теоријски ревизионизам и политички реформизам у социјалистичком покрету.

Али је одбацио и политичку демократију, која би требала да постоји током социјалистичке револуције, о чему нарочито говори [[Роза Луксембург]], која се залагала за "револуционарни [[демократски социјализам]]".

Бољшевизам (марксизам-лењинизам), себе је приказивао као политичку идеологију која кроз револуцију професионалних револуционара успоставља једнопартијски систем, који ауторитарним и репресивним методама тежи изградњи социјализма. Стварањем СССР-а бољшевизам се учврстио као поредак, а доласком Ј. В. Стаљина[[Стаљин]]а на чело Партије све је више попримао тоталитарни карактер према унутра и империјалистички према ван (»социјализам у једној земљи«).

Након Другог светског рата централно-источне европске државе под утицајем [[СССР]]-а развиле су сличне једнопартијске режиме, који су себе називали социјалистичким. Од оснивања Варшавскога пакта 1955., у који је било укључено осам европских држава, једнопартијски систем се још снажније институционализовао те је довео до блоковске поделе света. Тако су се једнопартијски режими успоставили и оснажили у Европи, али и у остатку света (Кина, Северна Кореја, Куба итд.). У том смислу социјализам је био синоним за сваки политички систем у којем је био успостављен једнопартијски систем на челу с комунистичком партијом.

Савремени марксисти сматрају бољшевизам и марксизам-лењинизам искривљењем и изопачењем племенитих идеја Маркса[[Маркс]]а и Енгелса[[Енгелс]]а о социјалној правди, јер они нису били против политичке демократијe током изградње социјализма.<ref>http://komunist.free.fr/arhiva/mar2004/markovic.html</ref>

У Критици Готског програма, Грађанском рату у Француској, Манифесту и другим радовима [[Маркс]] указује да се социјалистички преображај треба учинити у облику демократског политичког режима, те да је први циљ "освајање демократије".

У овим делима, [[Маркс]] на језгровит начин говори, између осталог, о држави, и даје скицу транзицијске државе која је демократска радничка власт. У тој скици, нема места за логоре, стрељање и протеривање. Социјалистичка изградња је супротна владавини партијске елите и аутократским односима у економској сфери. Маркс пише о томе да је ослобођење радништва дело самог радништва (а не мале конспиративне организације професионалних револуционара), о томе да је слобода појединца услов слободе свих, те о томе да је [[Париска комуна]] узор социјалистичке изградње.

У Грађанском рату у Француској [[Маркс]] анализира искуство Париске комуне из 1871. и оцењује да је то коначно пронађени политички облик ослобођења радничке класе. „Коначно пронађени облик ослобођења радничке класе“ је власт која је развијала механизме директне демократије у политици и економији, која је увела радничко самоуправљање, поштовала различита, па и супротна политичка мишљења, те дозволила демократско такмичење различитих странака на изборима, која је претворила представничко тело у врховну власт, спојивши законодавну и извршну функцију у његовим рукама, те укинула стајаћу војску и бирократију. Ту нема места за никакву репресију појединаца над друштвом.<ref>http://www.noviplamen.net/glavna/marks-zivlji-nego-ikad/</ref>