На уранку — разлика између измена

Опера „На уранку“ је музичко-сценско дело српског композитора [https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%91%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8 Станислава Биничког]. Оперски либрето написао је српски писац Бранислав Нушић. Опера „На уранку“ премијерно је изведена 1903. године и представља прву оперу у историји српске националне уметничке музике.

Почетком 19. века Србија је још била под турском влашћу, без државе и институција и без икаквог изгледа да ће се стање ускоро променити. У таквој клими недостатка основних егзистенцијалних потреба развој културе је био потпуно немогућ. Ово стање промениће се добијањем Хатишерифа 1830. године чиме је створенаСрбија српскадобила државатемеље своје државности. Међутим, стицањем државности тек су се створили услови за почетак развоја свих пора грађанског друштва. Грађански слој је тек требао да се формира, и да затим усваја обрасце грађанског понашања и развијања културних потреба. Разумљиво је да у таквој друштвеној клими појава и прихватање опере није било могуће и проћи ће неколико деценија док српска публика није постала зрела за перцепцију оперских дела. У том међупростору од стварања државе, отварања првих позоришта и рађања прве српске опере комад са певањем показао се као сјајнозгодна решењемузичко-сценска да се публика припреми и за сериознија музичко-сценскадела делаовакве врсте. Комад са певањем суверено је владао српском позоришном сценом дуж већег дела 19. века, као и прве три деценије 20. века, поставши аутохтона културна творевина српског поднебља.<ref>{{cite journal |last1=Стокин |first1=Милорад |title=Утицај позоришне музике на рађање прве српске опере |journal=Театрон |date=2018. |volume=Пролеће/лето 2018. |issue=Музеј позоришне уметности Србије}}</ref> У почетку комади са певањем су били искључиво комичног карактера, да би током пете деценије 20. века добијали сериознији тон и билебили политичко оруђе у величању заслуга владајућих династија и и јачања националног духа у предвечерје одлучујућих момената у борби за националну независност. <ref>{{cite book |last1=Тимотијевић |first1=Мирослав |title=Таковски устанак - српске Цвети : о јавном заједничком сећању и заборављању у симболичној политици званичне репрезентативне културе |date=2012 |publisher=Историјски музеј Србије : Филозофски факултет |location=Београд}}</ref>Улога музике у раном српском позоришту модерног доба била је готово у равни са његовим драмским аспектом., а Драмскидрамски и музички израз код Срба развијао се паралелно и надопуњавао међу собом. Ђорђе Малетић, други управник Народног позоришта у Београду, дао је велики значај улози музике у драмским комадима, тврдећи да ниједан комад не би оставио велики утисак без музичких нумера.<ref>{{cite book |last1=Малетић |first1=Ђорђе |title=Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду |date=1884. |publisher=Чупићева задужбина |location=Београд |page=460}}</ref> [[File:Beograd-1910.jpg|thumb|Народно позориште у Београду почетком 20. века]]Према томе, једна позоришна представа није се могла замислити без вокалних и инструменталних тачака које су уметане у драмску радњу, а потом свој живот настављале ван позоришта као популарне варошке песме. Позоришне представе биле су сјано средство не само да се публика забави, већ и да се музички едукује, развија свој укус у том погледу и да коначно буде спремна за перцепцију озбиљнијих музичких дела. <ref>{{cite journal |last1=Стокин |first1=Милорад |title=Утицај позоришне музике на рађање прве српске опере |journal=Театрон |date=2018. |volume=Пролеће/лето 2018. |issue=Музеј позоришне уметности Србије}}</ref>

Све озбиљнији драмски репертоар захтевао је временом да спрега музике и драмског израза буде што уравнотеженија. Природан, разноврстан и равномеран развој комада са певањем условио је појаву првих покушаја да Срби створе своју прву оперу, до чега је коначно и дошло на самом почетку 20. века, времену изузетно плодном за српску културу. У том смислу, прва српска опера „На уранку“ била је природно надовезивање на све озбиљнији музички језик који је свој пун развитак досегао у комадима са певањем. Све до краја 19. века, комади са певањем остају окосница репертоара Народног позоришта у Београду, иако композитори све више гаје тенденције ка озбиљнијем музичком изражавању.<ref>{{cite book |last1=Веселиновић-Хофман |first1=Мирјана |title=Историја српске музике : српска музика и европско музичко наслеђе |date=2007. |publisher=Завод за уџбенике |location=Београд}}</ref> Иако су композитори тога времена увелико размишљали о стварању прве српске опере, први покушаји јавили су се неколико деценија раније , а постојала је и тенденција да свако позоришно дело у коме преовлађује музика буде прозвано опером или полуопером. Све већим присутвом музике у позоришним комадима, али и у концертној форми, публика је очекивала да на сцени заживе комплетна музичко-сценска дела. Године 1894. изведена је прва опера на београдској сцени. Било је то дело ''На бунару'' Виљема Блодека, комична опера у једном чину која је приказивана исте вечери након сериознијег комада ''Прибислав и Божана'' Даворина Јенка. Годину дана касније приказана је и прва страна оперета ''Јабука'' Хуга Доубека.

Позоришни плакати из друге половине 1903. године сведоче о великом присуству оперске и вокално-инструменталне музике великих светских композитора. Позоришни оркестар на челу са диригентом Петром Крстићем, паузе између чинова попуњавао је одломцима, увертирама, портпурима из опера БиезаБизеа, Гуноа и Вердија док је на самом почетку ове сезоне изведен целовечерњи концерт са делима Бетовена, Грига, Менделсона, Леонкавала, а у другом делу изведена је цела Моцартова Симфонија ''Јупитер''. Био је ово велики одскок за целокупан ансамбл „музичке гране“ позоришта, којим је публици доказано да је постао зрео за извођење сериознијих дела. Публика је у исто време постала зрела за разумевање оваквих дела, али и свесна да не може бити аутентичне музичке културе једног народа без дела домаћих композитора. <ref>{{cite book |last1=Матовић |first1=Ана |title=Српска музичка сцена : зборник радова са научног скупа одржаног од 15. до 18. децембра 1993. године поводом 125. годишњице Народног позоришта |date=1993.}}</ref>

Опера „На Уранку“ настала је из сарадње композитора и диригента Станислава Биничког и драмског писца Бранислава Нушића. Њихова ранија сарадња везана је за покушаје да се публици Народног позоришта у Београду прикаже нешто другачије, оригинално и блискије опери кроз дело ''Љиљан и оморика'' из 1900. године. Недуго након ове сарадње почињу рад на опери „На уранку“. Сиже ове опере није није настао на основу већ написане драме, већ да је Бранислав Нушић наменски написао оперски либрето, ослањајући се на сугестије Биничког, како би текст што природније одговарао музици.<ref>{{cite book |last1=Стевановић |first1=Јелица |title=На уранку : сто година од првог извођења |date=2003 |publisher=Народно позориште |location=Београд |isbn=86-84897-01-3}}</ref>

Опера ''На уранку'' премијерно је изведена 20. децембра 1903. године на сцени Народног позоришта у Београду, док је увертира изведена пар месеци раније на једном концерту заједно са „Скерцом“ Петра Крстића. ПремијераИако првеје српскеверистички опереутицај примаран, ова једанопера је одзаправо најзначајнијихсинтеза моменатаверизма уи историјитрадиционалне српскеопере националнеса музике,елеменатима али,српског нажалостфолклора уз додатке оријенталног призвука, данаса неу располажемосврху сакарактеризације многоликова оригиналнихи извораколорисања којиамбијента. биБинички намје далиимао пунијуу сликувиду какода јепрва протекласрпска праизведбаопера првемора српскеимати опере,не асамо сиже који ће се одвијати у годинамаамбијенту којесрпског сусела, уследилевећ ниједа остаои сачуванмузика нимора оригиналнидочарати плакаттај амбијент.

„Иако мало по броју, оно што је Бинички дао-наше је. Он је од оних наших музичара и композитора који су ушли у душу наше народне песме, певају је и сами, воле је, уживају у њој. Биничкове песме одликују се народним колоритом. Све што је имао, све што је могао дати, Бинички је приложио културном развитку и напретку свог народа.“ <ref>{{cite journal |last1=Нушић |first1=Бранислав |title=О животу и раду Станислава Биничког композитора и диригента |journal=Comoedia“, часопис за позориште и филм |date=4. фебруар 1924 |volume=бр. 5}}</ref>

Партитура и већи део оркестарског материјала изгубљен је у бомбардовању Београда 1941. године, посебно здања Народне библиотеке Србије која се до тада налазила на Косанчићевом венцу, али је на основу фрагмената, одређених снимака и сећања, као и постојећег клавирског извода, оперу поново оркестрирао диригент Ангел Шурев. Своју значајну обнову прва српска опера је доживела 1968. године када је изведена на сцени Народног позоришта у Београду у режији Јована Путника. Вероватно због значајне ревидације, ово извођење је проглашено премијером. Изведена је заједно са опером Симонида Станојла Рајичића поводом облежавања једног века од оснивања Народног позоришта у Београду. <ref>{{cite book |last1=Стевановић |first1=Јелица |title=На уранку : сто година од првог извођења |date=2003 |publisher=Народно позориште |location=Београд |isbn=86-84897-01-3}}</ref>

У српском селу под турском влашћу рађа се љубав између Радета и Станке. Радетова мајка Анђа их благосиља и одобрава им венчање. Сеоски ага Реџеп безнадежно је заљубљен у Станку и намерава да осујети њен брак са Радетом. У тренутку када се народ окупио у весељу у част венчања младих, изненада се појављује Реџеп и у великом бесу говори да је Раде "син греха, син целога села". Нико у то не верује. Појављује се мајка Анђа и на опште запрепашћење признаје истину. У бесу и очајању Раде убија своју мајку. <ref>{{cite book |last1=Стевановић |first1=Јелица |title=На уранку : сто година од првог извођења |date=2003 |publisher=Народно позориште |location=Београд |isbn=86-84897-01-3}}</ref>