На уранку — разлика између измена

[[Датотека:Stanislav Binički Na Uranku.jpg|thumbмини|Плакат 7. извођења опере "На уранку"]]

Почетком 19. века Србија је још била под турском влашћу, без државе и институција и без икаквог изгледа да ће се стање ускоро променити. У таквој клими развој културе је био потпуно немогућ. Ово стање промениће се добијањем Хатишерифа 1830. године чиме је Србија добила темеље своје државности. Међутим, стицањем државности тек су се створили услови за почетак развоја свих пора грађанског друштва. Грађански слој је тек требао да се формира, и да затим усваја обрасце грађанског понашања и развијања културних потреба. Разумљиво је да у таквој друштвеној клими појава и прихватање опере није било могуће и проћи ће неколико деценија док српска публика није постала зрела за перцепцију оперских дела. У том међупростору од стварања државе, отварања првих позоришта и рађања прве српске опере комад са певањем показао се као згодна музичко-сценска форма да се публика припреми и за сериознија дела овакве врсте. Комад са певањем суверено је владао српском позоришном сценом дуж већег дела 19. века, као и прве три деценије 20. века, поставши аутохтона културна творевина српског поднебља.<ref>{{cite journal |last=Стокин|first=Милорад |title = Утицај позоришне музике на рађање прве српске опере |journal=Театрон |date=2018. |volume=Пролеће/лето 2018. |issue=Музеј позоришне уметности Србије}}</ref> У почетку комади са певањем су били искључиво комичног карактера, да би током пете деценије 20. века добијали сериознији тон и били политичко оруђе у величању заслуга владајућих династија и јачања националног духа у предвечерје одлучујућих момената у борби за националну независност. <ref>{{citeCite book|last=Тимотијевић|first=Мирослав |title = Таковски устанак - српске Цвети : о јавном заједничком сећању и заборављању у симболичној политици званичне репрезентативне културе |year=2012|publisher=Историјски музеј Србије : Филозофски факултет |location=Београд}}</ref>Улога музике у раном српском позоришту модерног доба била је готово у равни са његовим драмским аспектом, а драмски и музички израз код Срба развијао се паралелно и надопуњавао међу собом. [https://sr.wikipedia.org/sr-el/%C4%90or%C4%91e_Maleti%C4%87 Ђорђе Малетић], други управник Народног позоришта у Београду, дао је велики значај улози музике у драмским комадима, тврдећи да ниједан комад не би оставио велики утисак без музичких нумера.<ref>{{cite book|last=Малетић|first=Ђорђе |title = Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду |year=1884|publisher=Чупићева задужбина |location=Београд |pages=460}}</ref> [[Датотека:Beograd-1910.jpg|thumbмини|Народно позориште у Београду почетком 20. века]]Према томе, једна позоришна представа није се могла замислити без вокалних и инструменталних тачака које су уметане у драмску радњу, а потом свој живот настављале ван позоришта као популарне варошке песме. Позоришне представе биле су сјано средство не само да се публика забави, већ и да се музички едукује, развија свој укус у том погледу и да коначно буде спремна за перцепцију озбиљнијих музичких дела. <ref>{{cite journal |last=Стокин|first=Милорад |title = Утицај позоришне музике на рађање прве српске опере |journal=Театрон |year=2018. |volume=Пролеће/лето 2018. |issue=Музеј позоришне уметности Србије}}</ref>

[[Датотека:Stanislav Binički.jpg|thumbмини|Станислав Бинички, композитор опере "На уранку"]]

[[Датотека:Branislav Nušić.jpg|thumbмини|Бранислав Нушић, аутор оперског либрета]]

Позоришни плакати из друге половине 1903. године сведоче о великом присуству оперске и вокално-инструменталне музике великих светских композитора. Позоришни оркестар на челу са диригентом Петром Крстићем, паузе између чинова попуњавао је одломцима, увертирама, портпурима из опера Бизеа, Гуноа и Вердија док је на самом почетку ове сезоне изведен целовечерњи концерт са делима Бетовена, Грига, Менделсона, Леонкавала, а у другом делу изведена је цела Моцартова Симфонија ''Јупитер''. Био је ово велики одскок за целокупан ансамбл „музичке гране“ позоришта, којим је публици доказано да је постао зрео за извођење сериознијих дела. Публика је у исто време постала зрела за разумевање оваквих дела, али и свесна да не може бити аутентичне музичке културе једног народа без дела домаћих композитора. <ref>{{cite book|last=Матовић|first=Ана |title = Српска музичка сцена : зборник радова са научног скупа одржаног од 15. до 18. децембра 1993. године поводом 125. годишњице Народног позоришта |year=1993}}</ref>

Опера „На Уранку“ настала је из сарадње композитора и диригента Станислава Биничког и драмског писца Бранислава Нушића. Њихова ранија сарадња везана је за покушаје да се публици Народног позоришта у Београду прикаже нешто другачије, оригинално и блискије опери кроз дело ''Љиљан и оморика'' из 1900. године. Недуго након ове сарадње почињу рад на опери „На уранку“. Сиже опере није није настао на основу већ написане драме, већ да је Бранислав Нушић наменски написао оперски либрето, ослањајући се на сугестије Биничког, како би текст што природније одговарао музици.<ref name="automatski generisano1">{{cite book|last=Стевановић|first=Јелица |title = На уранку : сто година од првог извођења |year=2003|publisher=Народно позориште |location=Београд |id=ISBN 86-84897-01-3|pages=}}</ref>

Партитура и већи део оркестарског материјала изгубљен је у бомбардовању Београда 1941. године, посебно здања Народне библиотеке Србије која се до тада налазила на Косанчићевом венцу, али је на основу фрагмената, одређених снимака и сећања, као и постојећег клавирског извода, оперу поново оркестрирао диригент [[Ангел Шурев]]. Своју значајну обнову прва српска опера је доживела 1968. године када је изведена на сцени Народног позоришта у Београду у режији Јована Путника. Вероватно због значајне ревидације, ово извођење је проглашено премијером. Изведена је заједно са опером ''Симонида'' Станојла Рајичића поводом облежавања једног века од оснивања Народног позоришта у Београду. <ref name="automatski generisano1" />

У српском селу под турском влашћу рађа се љубав између Радета и Станке. Станка долази на бунар по воду очекујући Радета. Он убрзо долази и њих двоје причају о својој љубави и чежњи. Наилази Радетова мајка Анђа која их благосиља и одобрава венчање. Станка се задржи на ливади берући цвеће усхићена због скоре свадбе. Сеоски ага Реџеп безнадежно је заљубљен у Станку и намерава да осујети њен брак са Радетом. Он наилази и заклиње Станку да мора одговорити на његову љубав и поћи за њега. Она му одговара да воли Радета, он јој прети, а она се отима и бежи. Следећег јутра цело се село окупило у весељу у част венчања младих, изненада се појављује Реџеп и у великом бесу говори да је Раде "син греха, син целога села". Нико у то не верује. Појављује се мајка Анђа и на опште запрепашћење прзнаје да раде јесте ванбрачно дете, али не дете греха већ љубави. У бесу и очајању Раде потегне оружје на своју мајку, она пресвисну од бола, а Реџепови људи на силу одводе Станку. <ref>{{cite book|last=Ђуричић|first=Александра |title = Индекс оперских и балетских либрета |year=2006|publisher=Paideia : Narodno pozorište |location=Београд}}</ref>