Анастас Боцарић — разлика између измена

Анастас као дечак 14. година је својевољно отишао од куће, да би похађао уметничку академију у Атини. Учио је сликарство у [[Солун]]у (кратко) и [[Атина|Атини]]. После студија у Грчкој, вратио се у завичај где је постао дворски сликар црногорског књаза Николе, на Цетињу. После свађе са књазом отишао је у Далмацију. Боравио је најпре у Задру, па Загребу, а од 1896. године у Сарајеву и Мостару. Током живота срећемо га и у Рисну, Венецији, Истанбулу, Адис Абеби, Каиру, Скопљу, Солуну и Новом Саду. На позив српске владе 1900. године отишао је у Цариград да оснује српску школу, чији је био директор. Исте године у друштву са најистакнутијим српским уметницима излаже на Светској изложби у Паризу. Показао је публици своје познато дело "На развалинама српског царства".<ref>"Енциклопедија Новог Сада", Нови Сад 1995. године</ref> Анастас је увео у сликарство, учећи га цртању и рођеног млађег брата касније такође академског сликара [[Шпиро Боцарић|Шпиру]].<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> И син Анастасов - [[Сава Боцарић|Сава]] је био такође уметник, а словио се за портретисту-скулптора који је имао великог успеха у иностранству.<ref>"Време", Београд 14. март 1929. године</ref>

 

 

Познати српски колекционар и мецена, велепоседник [[Јоца Вујић]] позвао га је код себе у [[Сента|Сенту]]. Ту је током маја-јуна 1911. године Боцарић сликао за домаћина. Уметник је за потребе Јозефовске општине, радио по поруџбини портрет [[Емил Талијан|Емила Талијана]]. Црквени оци у [[Нови Кнежевац|Јозефову]] су искористили присуство "познатог уметника"<ref>"Гласник музеја Баната", Панчево, 13/14, 2009. године</ref> да га ангажују да оконча осликавање иконостаса након 59 година. По уговору склопљеном 4. јуна 1912. године Боцарић је требао да допуни икостас са 12 нових икона, као и да изврши поправке на још седам. Сликар је посао завршио већ августа 1912. године, када је извршена колаудација радова. У [[Нови Сад|Новом Саду]] је живео и радио од 1911. године, ту је касније предавао - био "учитељ вештина" у женској Учитељској школи (пензионисан 1932!)<ref>"Просветни гласник", Београд 1932. године</ref>, а у сопственом сликарском атељеу, отворио школу вајарства и сликарства. Боцарић се 1921. године обраћао министарству просвете Краљевине СХС са молбом за пријем у ред наставника. Одликован је 1924. године Орденом Св. Саве V реда, као учитељ вештина у новосадској женској Препарандији, где је постављен за привременог 1923. године.