Анастас Боцарић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 25:
Године 1893. иконописац је радио иконе иконостаса за православну цркву у малом месту [[Плавшинац|Плавшинцу]]<ref>"Српски сион", Карловци 1895. године</ref>, код Копривнице. Боцарић је октобра 1897. године завршио иконостас у православној цркви у Рогатици. Било је то на предлог Срба из Далмације.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1897. године</ref> Сликар је био пријатељ краља Петра I Карађорђевића, из времена кад још није ступио на српски престол. Учествује Анастас на [[Прва југословенска изложба|Првој југословенској изложби]] одржаној у Београду 1904. године. Његова слика "Чета Петра Мркоњића" је и откупљена за износ од 11.815 динара.<ref>"Срђ", Дубровник 1904. године</ref> Године 1907. уметник живи у Скопљу, где ради као професор "цртања и лепог писања" у Српској гимназији и Мушкој Учитељској школи.<ref>"Просветни гласник", Београд 1907. године</ref> Тада настају његова дела - рељефи са тематиком из националне историје: "Како је српски гуслар ослијепио".<ref>"Срђ", Дубровник 1907. године</ref> и "Онђе паде Орловићу Павле". Прва наведене слика је била изложена на Балканској изложби.
Познати српски колекционар и мецена, велепоседник [[Јоца Вујић]] позвао га је код себе у [[Сента|Сенту]]. Ту је током маја-јуна 1911. године Боцарић сликао за домаћина. Уметник је за потребе Јозефовске општине, радио по поруџбини портрет [[Емил Талијан|Емила Талијана]]. Црквени оци у [[Нови Кнежевац|Јозефову]] су искористили присуство "познатог уметника"<ref>"Гласник музеја Баната", Панчево, 13/14, 2009. године</ref> да га ангажују да оконча осликавање иконостаса након 59 година. По уговору склопљеном 4. јуна 1912. године Боцарић је требао да допуни икостас са 12 нових икона, као и да изврши поправке на још седам. Сликар је посао завршио већ августа 1912. године, када је извршена колаудација радова. У [[Нови Сад|Новом Саду]] је живео и радио од 1911. године, ту је касније предавао - био "учитељ вештина" у женској Учитељској школи (пензионисан 1932!)<ref>"Просветни гласник", Београд 1932. године</ref>, а у сопственом сликарском атељеу, отворио школу вајарства и сликарства. Академија уметности у Београду је 1921. године дала стручно мишљење о његовој слици "Трагедија и слава Србије". Боцарић се 1921. године обраћао министарству просвете Краљевине СХС са молбом за пријем у ред наставника. Одликован је 1924. године Орденом Св. Саве V реда, као учитељ вештина у новосадској женској Препарандији, где је постављен за привременог 1923. године.
У младости је објављивао и поезију у „Невену“ и „Цариградском гласнику“.
| |||