Анастас Боцарић — разлика између измена

 

Познати српски колекционар и мецена, велепоседник [[Јоца Вујић]] позвао га је код себе у [[Сента|Сенту]]. Ту је током маја-јуна 1911. године Боцарић сликао за домаћина. Уметник је за потребе Јозефовске општине, радио по поруџбини портрет [[Емил Талијан|Емила Талијана]]. Црквени оци у [[Нови Кнежевац|Јозефову]] су искористили присуство "познатог уметника"<ref>"Гласник музеја Баната", Панчево, 13/14, 2009. године</ref> да га ангажују да оконча осликавање иконостаса након 59 година. По уговору склопљеном 4. јуна 1912. године Боцарић је требао да допуни икостас са 12 нових икона, као и да изврши поправке на још седам. Сликар је посао завршио већ августа 1912. године, када је извршена колаудација радова. У [[Нови Сад|Новом Саду]] је живео и радио од 1911. године, ту је касније предавао - био "учитељ вештина" у женској Учитељској школи (пензионисан 1932!)<ref>"Просветни гласник", Београд 1932. године</ref>, а у сопственом сликарском атељеу, отворио школу вајарства и сликарства. Академија уметности у Београду је 1921. године дала стручно мишљење о његовој слици "Трагедија и слава Србије". Боцарић се 1921. године обраћао министарству просвете Краљевине СХС са молбом за пријем у ред наставника. Одликован је 1924. године Орденом Св. Саве V реда, као учитељ вештина у новосадској женској Препарандији, где је постављен за привременог 1923. године.

 

Први је представник грађанског сликарства у [[Црна Гора|Црној Гори]], [[Херцеговина|Херцеговинии]] и [[Босна|Босни]]. Сликао је иконе на Цетињу, у Будви, Прчњу и Спичу. Поред [[иконостас]]а и [[икона]] радио је [[портрет]]е и историјске композиције. Најбољи његови радови настали су деведесетих година [[XIX век]]а (око [[1896|1896]]): портрети [[архимандрит]]а [[Јоаникије Памучина|Јанићија Памучине]], [[песник]]а Ј. Шантића и [[Сарајево|сарајевског]] трговца [[Пешут]]а, затим „Портрет трговца Иванишевића“. Његово дело је углавном везано за академски реализам, портрете је углавном радио према фотографијама.