Манастир Рмањ — разлика између измена

м
[[Датотека:MANASTIR RMANJ.JPG|мини|лево|200п|Улаз у манастир]]
[[Датотека:Martin Brod, pravoslavny klaster Rmanj z 15. stol.jpg|мини|200п|Рмањ]]
Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из [[1443]]. године у време српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био седиште [[митрополија дабробосанска|дабробосанске митрополије]] у другој половини [[16. век|16.]] и првој половини [[17. век]]а. У њему је за то време столовало десет митрополита. Манастир је страдао и био рушен од стране Турака [[1638]]. и [[1661]]. године. Тада се братство исељавало на територију [[Хабзбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]], где су основали [[манастир Лепавина|манастир Лепавину]] и обновили Марчу. Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав [[18. век]] активан православни манастир у [[Босанска Крајина|Босанској Крајини]], све до [[1785]]. године, када трпи нападе од турске стране, конаци су порушени, али је храм опстао. Манастир је страдао од Турака уствари ратне [[1788]]. године, када су се калуђери разбегли по осталим манастирима. Наводно је последњи игуман био Василије Црнобрња.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године</ref> У првој половини [[19. век]]а манастир је заиста без [[монах]]а.
 
Манастирско братство су предводили крајем 18. века игумани: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак калуђера.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године</ref> Калуђери манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици [[Петар Петровић|Петру Петровићу]].
27.345

измена