Манастир Рмањ — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 30:
Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из [[1443]]. године, у време српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био седиште [[митрополија дабробосанска|дабробосанске митрополије]] у другој половини [[16. век|16.]] и првој половини [[17. век]]а. У њему је за то време столовало десет митрополита. Манастир је страдао и био рушен од стране Турака [[1638]]. и [[1661]]. године. Тада се братство исељавало на територију [[Хабзбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]], где су основали [[манастир Лепавина|манастир Лепавину]] и обновили Марчу. Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав [[18. век]] активан православни манастир у [[Босанска Крајина|Босанској Крајини]]. Посвећен је [[Свети Никола|Св. Николи]] и налази се под турском влашћу. Опстао је све до [[1785]]. године, када трпи нападе од турске стране, конаци су порушени, али је храм опстао. Манастир је опустошен од Турака, уствари ратне [[1788]]. године, када су се калуђери разбегли по осталим манастирима. Наводно је последњи игуман био Василије Црнобрња.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године</ref> У првој половини [[19. век]]а манастир је заиста без [[монах]]а.
Манастирско братство су предводили крајем 18. века игумани: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак калуђера.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године</ref> Калуђери манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици [[Петар Петровић|Петру Петровићу]]. У њему помињу царске привилегије дате манастиру, које је покојни игуман Боровина дао на чување епископу [[Данилп Јакшић|Данилу Јакшићу]]. Тражили су да владика Петровић помогне да им се ти важни папири - писма врате у посед, јер су виђени у Карловцу.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1891. године</ref>
Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића 1863. године. Беговска породица Куленовић искористила је слом [[невесињска пушка|устанка 1875.]] године да би поново девастирала манастир. Тада је Рмањ посетио чувени енглески археолог [[Артур Еванс]], који у својим Илириским писмима описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује [[1883]]. године [[сава Косановић (митрополит)|митрополит Сава Косановић]]. Манастир је активан до [[1941]]. године када у њему од стране [[Усташа]] страда [[Православље|православни]] [[свештеник]], [[протојереј]] [[Милан Поповић (свештеник)|Милан Поповић]], који је служио у манастиру. На [[Велики четвртак]] [[1944]]. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички [[Луфтвафе (Вермахт)|Луфтвафе]], будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувек су нестале многе фреске. Манастир је стајао разорен до обнављања [[1974]]. године на залагање далматинског епископа [[Стефан Боца|Стефана Боце]].
| |||