Манастир Рмањ — разлика између измена

м
Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из [[1443]]. године, у време српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био седиште [[митрополија дабробосанска|дабробосанске митрополије]] у другој половини [[16. век|16.]] и првој половини [[17. век]]а. У њему је за то време столовало десет митрополита. Ту је [[1621]]. године писано Толковано јеванђеље, а тада је и црква покривена, у време игумана јеромонаха Саве. За време новог игумана Михаила храм је патосан 1632-1633. године. Исте [[1633]]. године ту су писани светитељски тропари и кондаци.<ref>"Источник", Сарајево 31. јануар 1904. године</ref> Манастир је страдао и био рушен од стране Турака [[1638]]. и [[1661]]. године. Тада се братство исељавало на територију [[Хабзбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]], где су основали [[манастир Лепавина|манастир Лепавину]] и обновили Марчу. Манастир је обновљен средином 18. века са дозволом султановом, а гарантована му је и сигурност. Турски султан Махмуд I (1730-1754) издао је [[1732]]. године ферман манастиру, по којем се штити његова имовина и права од "непозваних насртаја".<ref>"Источник", Сарајево 1904. године</ref>
 
Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав [[18. век]] активан православни манастир у [[Босанска Крајина|Босанској Крајини]]. Посвећен је [[Свети Никола|Св. Николи]] и налази се под турском влашћу. ОпстаоСачувао јесе све до [[1785]]. године, када трпи нападе од турске стране,; конаци су порушени, али је храм некако опстао. Манастир је опустошен од Турака, уствари ратне [[1788]]. године, када су се калуђери разбегли по осталим манастирима. Последњи игуман био је Василије Црнобрња, који се склонио у место [[Срб]].<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године</ref> У првој половини [[19. век]]а манастир је заиста без [[монах]]а.
 
Манастирско братство су предводили крајем 18. века игумани: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак калуђера.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године</ref> Калуђери манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици [[Петар Петровић|Петру Петровићу]]. У њему помињу царске привилегије дате манастиру (биће 1732.), које је покојни игуман Боровина дао на чување епископу [[Данило Јакшић|Данилу Јакшићу]]. Тражили су да владика Петровић помогне да им се ти важни папири - писма, врате у посед, јер су небрижњиво чувани - виђени у Карловцу.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1891. године</ref>
27.345

измена