Жак Конфино — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
м Бот: Мењање поруке за ботовски генерисани назив у шаблон због лакше категоризације у категорију Ботовски наслови. Ово није ништа контроверзно, а корисно је за разлику од пуког преименовања рефлист у reflist које не доприноси ничему
Ред 24:
У родном граду провео је период од 1920 до 1936. године као лекар, а након тога прешао је у [[Београд]], где је отворио приватну ординацију као стручњак за лечење астме и рендгенологију. Захваљујући Конфину, [[Лесковац]] је 1924. године добио први рендген апарат који је он инсталирао у својој приватној ординацији. Био је активан учесник у процесу формирања градског позоришта 1926. године. Две године касније, заједно са доктором Деклевом, отворио је први приватни санаторијум у Лесковцу.<ref name="златнодоба">{{cite book|last1=Ниношевић|first1=Мира|last2=Трајковић|first2=Верољуб|last3=Шимунец|first3=Звонимир|title=Златно доба Лесковца 1918-1941|publisher=Народни музеј Лесковац}}</ref>
 
Жак Конфино, као лекар и породични пријатељ, проводио је доста времена у кругу породице Велмар – Јанковић. Један весео насмејан, од доброте истопљен мајмунски лик – како га је Светлана описала – доктор Жак Конфино, умео је да усрећи [[Светлана Велмар-Јанковић|Светлану Велмар-Јанковић]] на посебан начин. Списатељица се са радошћу сећа зиме 1941. када ју је, болесну, посетио Жак, од милости назван ''Жакили'', и седећи поред ње, засмејавао је и прегледао. А када јој је објаснио да мора да јој да ињекцију и да ће је мало заболети, али само мало, Светлана му се препушта без имало страха. И управо ће Жак угушити у Светлани страх од било које ињекције за читав живот. Штавише, Жак ће за њу бити најбољи човек, исцелитељ са најлепшим осмехом на свету. Зато ће се у њој и родити жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. Пресрећно лице доктора Конфина у том тренутку заувек ће остати у Светланином сећању.<ref>[http://www.nbleskovac.org.rs/legat4.htm Legat br. 4<!--{{Ботовски Botovski generisani naziv -->наслов}}]</ref>
 
[[Други светски рат]] провео је у заробљеништву у Италији. Након ослобођења, вратио се у Београд и радио као лекар Главне војне болнице. Конфино је писао приче, хумореске, путописе и објављивао их најпре у "Лесковачком гласнику", у коме је био један од сталних сарадника, потом у "Јеврејском животу", "Јужном погледу", "[[Политика|Политици]]", "Српском књижевном гласнику", "[[НИН]]"-у, "Медицинском гласнику", „Јежу” и др. У „Политици” су излазиле његове кратке приче и хумореске.<ref name="златнодоба"/> Књиге су му преведене на албански, чешки, енглески, мађарски, немачки, пољски, португалски, словачки, турски и др. а он сам, преводио је са немачког и италијанског, а служио се француским и португалским.