Павел Јозеф Шафарик — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
мНема описа измене |
||
Ред 17:
| напомене =
}}
'''Павел Јосеф Шафарик''', такође по новијем '''Павол Јосеф Шафарик'''<ref name="ВС"> Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.''</ref>, у Србији познат као '''Павле Јосиф Шафарик'''<ref name="ЕН">'' [[Народна енциклопедија]], Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.''</ref>; ({{јез-чеш|Pavel Jozef Šafárik}}; [[Кобељарово]], [[26. мај]] [[1795]]. — [[Праг]], [[26. јун]] [[1861]].) је био чешки и словачки [[писац]], [[историја|историчар]] и лингвиста [[Словачка|словачког]] порекла, али
[[Датотека:Safarik 1 1.jpg|мини|десно|250п|Павел Шафарик на бисти [[Слободан Бодулић|Слободана Бодулића]] у [[Кулпин]]у]]
== Живот и дело ==
Пореклом је из источне Словачке, из места Кобељарева. Његов отац је био проповедник и учитељ. У периоду [[1806]]–[[1808]]. студирао је у [[Рожњава|Рожњави]], а [[1808]]–[[1810]]. у [[Добшина|Добшини]] а затим [[1810]]–[[1814]]. у [[Кежмарок]]у. Године [[1815]]. отишао је на студије на теологију у [[Универзитет Фридрих Шилер|Јену]] а од [[1819]].<ref name="ШК "> СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин''</ref> ради као професор и директор у гимназији у [[Нови Сад|Новом Саду]] и ту се [[1822]]. године оженио са Боженом Јулијом Амброзијовом.<ref>"Глас народа", Нови Сад 1874. године</ref>
Године [[1826]]. је постао дописни члан ученог друштва из [[Краков]]а, а годину дана касније члан [[Варшава|Варшавског]] радничког пријатељства наука.
Године [[1848]]. је узео учешће на скупу чешких и немачких писаца и славенском скупу, и у то време је постао посланик земаљског скупа.
Павел Јосеф Шафарик имао је исте погледе на српски језик као и [[Вук Стефановић Караџић]]. Иако није писао српским језиком и није био [[Срби]]н, у великој мери је утицао на филологију српског језика у [[19. век]]у. И Шафарик и Вук су имали исте погледе на корпус српског језика и литературе. Име Шафарика треба да буде убележено као име пријатеља српског језика, писца прве историје српског језика и једног од најзначајнијих српских библиографа свих времена.<ref name="ВС" />
Ред 34:
Покушао је да оснује нову грану археологије - словенску археологију. Био је уздржан у борби за за самостални словачки језик, али се залагао да постане посредник између словачке и чешке стране. Сахрањен је на евангелистичком гробљу у Карлину [[1900]]. године су његови погребни остаци пренешени на Олшанско гробље. Његов син је био [[Војтех Шафарик]].
=== Словачка [[1795]]–[[1815]]. године ===
Завршетком студија у Допшиној, настала је промена у животу Шафарика. Он је овим исцрпео могућности студија у региону. Чекале су га петогодишње студије у [[Кежмарок]]у. Од тога он је ту студирао четири године. Студије у Кежмароку Шафарик је апсолвирао [[1814]]. године завршивши сва три курса: философски, политички и теолошки.
Знање које је Шафарик добио у школи је проширивао самосталним истраживањем у чему му је помагала богата библиотека, али и дела и часописи које је сам куповао. Током истраживачког рада развио је љубав према словачком и чешком језику а затим и српском а на крају према свим словенским језицима.
На препоруку директора или неких од професора Шафарик је као изванредан студент примио [[1812]]. године, место приватног учитеља у породици Давида Голдбергера. Дана [[14. децембар|14. децембра]] те године му је умрла мајка коју је јако волео а његов отац се оженио по други пут.
=== Немачка [[1815]]–[[1817]]. године ===
После једногодишњег педагошког рада наставио је студије на [[Универзитет Фридрих Шилер|Универзитету у Јени]] по жељи свога оца и ту је живео веома скромно.
Ред 48:
Три семестра студија у [[Јена|Јени]] представљало је за Шафарика допринос његовом научном и стручном профилу. После три семестра отишао је из Јене нерадо и из финансијских и других разлога са сведочанством које је издао проректор Данзо. После боравка у [[Праг]]у од месец дана отишао је у Словачку.
=== Словачка [[1817]]—[[1819]]. године ===
У лету [[1817]]. године Шафарик је примио понуду да буде учитељ у породици Гашпара Кубиниха у [[Братислава|Братислави]] за њиховог сина Ладислава коју је он примио јер је ова породица имала значај у научном и културном животу Угарске и због чињенице да му је овакво постављење омогућавало научни рад. Породица му је јако добро надокнађивала његове услуге и сматрала га је породичним пријатељем са скоро фамилијарним односима.
Педагошки рад у породици Кубиниха је завршио крајем јула [[1819]]. године. Његов одлазак из ових крајева [[Словаци]] и [[Чеси]] су сматрали својим губитком. Последње тренутке пред свој одлазак у Нови Сад, он је провео у свом родном крају у који се за живота више није враћао.
=== Међу Србима [[1819]]–[[1833]]. године ===
[[Датотека:Safarik Srbi 1842.PNG|мини|десно|Слика српског језичног простора према Павлу Ј. Шафарику, Праг 1842. године]]
Шафарик је по доласку међу Србе у Нови Сад донео европски дух и словенско братство. Повезао се са тадашњом српском интелигенијом и покренуо многа културна питања и успоставио свесловенске везе. Био је познаник архимандрита шишатовачког Мушицког, Јована Хаџића, Платона Атанацковића, Георгија Магарашевића и других. Функцију директора Павле Јосиф Шафарик преузео је после свечаног говора, који је
Нови директор је оставио на [[Срби|Србе]] јако добре утиске.<ref name="ШК " />
За време прве две године је становао код богатог грађанина Сервицког. [[1821]]. године је замољен од стране Тоше Стратимировића (1778—1832), синовца српског патријарха [[Стефан Стратимировић|Стефана Стратимировића]] велепоседника из породице Стратимировића из [[Кулпин]]а који је подупирао словачку културу да прузме бригу о образовању његовог сина Милоша. У породици Стратимировић била је традиција да се за образовање и васпитање својих синова у породици узимају приватни учитељи из редова образованих људи - углавним Словака. У знак захвалности добио је на служење део куће у [[Нови Сад|Новом Саду]] где је становао а за храну се бринула служавка коју су му плаћали. Шафарик је Милоша васпитавао у Новом Саду али је посећивао и имање Стратимировићевих у [[Кулпин]]у и ту радио на својим литерарним делима.<ref name="ВС" />
Ред 68:
Шафарику су се после овог догађале разне потешкоће и нагомилавали проблеми и финансијске потешкоће. Примања су се смањила управо у време када му је највише требало и када су му се почела рађати деца. Имао је петоро деце. Трудио се да нађе професорско место у Словачкој али из различитих разлога није прихватио многе добре понуде. У то време Шафарик ради на скупљању материјала и издавању словачких народних песама. Његово најважније дело из овог периода је -{''Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten''}- ([[Будимпешта]], [[1826]].)- Историја славенских језика и литературе у свим дијалектима. У Новом Саду Шафарик је скупио много материјала који је касније користио за прераду у [[Праг]]у.
Дана [[22. децембар|22. децембра]] [[1832]]. године дао је Шафарик оставку на место директора, а [[6. април]]а [[1833]]. године је напустио [[Нови Сад]] који више није посетио у свом каснијем животу, и после неуспелог покушаја да добије место професора и библиотекара у Русији, одлази на позив пријатеља преко [[Будимпешта|Будимпеште]] и [[Братислава|Братиславе]] у [[Праг]].
=== Чешка [[1833]]–[[1861]]. ===
[[Датотека:Šafařík, Klementinum.jpg|мини|десно|Спомен плоча у [[Праг]]у]]
Шафарикова породица је дошла у [[Праг]] [[4. мај]]а [[1833]]. године. После
Од својих чешких пријатеља добијао је износ од 380 златника годишње да би пристао на услове да своје радове пише искључиво на чешком језику. Научни рад је био главни смисао живота код Шафарика који је проводио у [[Праг]]у.
Ред 79:
У последних пет година свога живота Шафарик је почео да болује, постао је фобичан. Престао је да брине за породицу, иако није имао материјалних потешкоћа. Депресија од које је патио била је узрок његовог скока у реку [[Влтава|Влтаву]] [[23. мај]]а [[1860]]. године. То је изазвало много узбуђења, али је Шафарик ипак био спасен.
Почетком октобра [[1860]]. године Шафарик је дао отказ на место директора универзитетске библиотеке. Цар [[Франц Јозеф|Франц Јозеф I]] је прихватио његов отказ, и својеручно написао писмо у којем му је оставио пуну плату. Здравље га је нагло напуштало и кретао се само помоћу штапа. Умро је [[26. јул]]а [[1861]]. године.
Над његовим гробом је натпис на старосрпском језику: „В красних мира сего в’спитал са ести ет јуности својеје“.
Ред 91:
=== Научна литература ===
* -{''Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten ''}- – "Историја словенских језика и књижевности на свим дијалектима", у којој је покушао да напише историју језика и литературе свих словенских народа. И овде Словене схвата као један народ а поједине језике као дијалекте<ref name="ШК " />
* -{''Přehled nejnovější literatury illlyrských slovanů po l. 1833''}-- "Преглед најновије литературе илирских Словена" до 1. 1833.
* -{''Slovanské starožitnosti''}- – које је његово животно дело о словенској историји и књижевности – требало је да докаже да су Словени првобитни народи у Европи као и остали народи што је имало велики одјек међу словенским народима у Европи. Хтео је да напише други део о култури али се ово није остварило.
* ''Slovanský národopis''- "Славенска карактерологија"
* ''Slovem o českém pravopise''- "Речју о чешком правопису"
* ''Výklad některých grammatických forem v jazyku slovanském''-
* -{''Mluvozpytný rozbor čísloslova''}-- "Језичка анализа бројева"
* -{''Počátkové českého básnictví, obzvláště prozódie''}- – "Почеци песништва у Чешкој", које је издао са Франтишком Палацким
* -{''Památky dřevního písemnictví jihoslovanů''}-- "Споменици древне писмености Југословена".
* ''О пореклу Словена''
* ''Споменици књижевности јужних Словена''
* ''Српски пабирци''
Сачуван је део његове кореспонденције коју није уништио спаљивањем.
| |||