Марко Цар — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 22:
== Биографија ==
Марко Цар је рођен 30. августа 1859. године у Новоме (Херцег Нови), у Боки Которској. Започео је школовање родном месту, па наставио гимназију у Котору, али се у петом разреду гимназије због породичних проблема, морао вратити кући. Време проводи учећи и покушавајући да пише у друштву са младим пријатељима [[Томо Поповић|Томом Крстом Поповићем]] и [[Сима Матавуљ|Симом Матавуљем]].
Цар је био и остао самоук у књижевности. У младости је писао песме и приповетке, без већег успеха. Преводио је многа дела са [[Италијански језик|италијанског]] и [[француски језик|француског]]. Први Марков успех је превод Јакшићеве песме "Рањеник" на италијански језик, који је изашао у млетачком листу "Il Movimento". Убедио га је професор Зоре у Дубровнику, да се пресели у Задар, што је учинио, и ту остао дуже време по женидби (1892). Ту је започео врло плодан књижевни, преводилачки и критичарски рад, пишући за листове. Путује по Италији, описује импресије са пута надахнут Венецијом и Римом. У предаху се бавио рибарењем на мору.<ref>"Стражилово", Нови Сад 1892. године</ref> Ушао је у литерарне воде 1878. године када је објавио превод са француског у часопису "Словинац".<ref>"Срђ", Дубровник 1903. године</ref> Био је то роман "Дама са камелијама", од Диме. Објавио је неколико књига путописа о нашем и италијанском приморју. Писао је као књижевни критичар готово о свим истакнутим писцима са овог{{појаснити|date=фебруар 2018}} подручја, својим претходницима и савременицима. Поред тога упознавао је овдашњу публику са страним писцима и страну, нарочито италијанску, са нашим.
Учествовао је са још девет бициклиста на Првом првенству Србије одржаном [[5. октобар|5. октобра]] [[1897]]. године на релацији [[Београд]]—[[Смедерево]]—[[Београд]] (92 км).▼
Цар је радио у Краљевини СХС 1921. године као инспектор уметничког одељења Министарства просвете. Одликован је тада Орденом Св. Саве III реда.<ref>"Просветни гласник", Београд 1921. године, </ref> За две године напредовао је до испектора I реда. У међуратном времену, са старошћу Марко се хлади од писања, и радо прима разних функција и почасти. Активан је члан, критички расположен по многим питањима. Био је дописни члан [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука]] (од 1923) и једно време председник [[Српска књижевна задруга|Српске књижевне задруге]] (од 1937).<ref>"Правда", Београд 1937. године</ref> У Београду је и председник месног Пододбора Матице српске од 1934. године.У јавности се преко новина могао пратити књижевно-персонални спор па сукоб, између старца Цара и младог [[Милош Црњански|Милоша Црњанског]]. Кочоперни Банаћанин је изнео пуно лоших ствари готово пикантерија о супарнику, који се изразио лоше о његовом путопису. По Црњанском, Цар се још у младости обрукао, јер је започео књижевну радњу са плагијатом. Наводно је 1876. године препевао са француског Де Мисеову песму, и објавио је као своју у часопису "Словинцу".<ref>"Време", Београд 1929. године</ref> О Цару се својевремено (1897) неповољно изразио велики књижевни критичар Јован Скерлић, називајући га плагијатором.<ref>"Београдске новине", Београд 1917. године</ref>
После Другог светског рата, 1948. године биран је за дописног члана САН у Београду, у одељењу литературе и језика. Умро је и сахрањен у Београду првих дана новембра 1953. године.
▲Учествовао је са још девет бициклиста на Првом првенству Србије одржаном [[5. октобар|5. октобра]] [[1897]]. године на релацији [[Београд]]—[[Смедерево]]—[[Београд]] (92 км).
== Библиографија ==
| |||