Милан Недић — разлика између измена

'''Милан Недић''' ([[Гроцка]], [[2. септембар]] [[1877]] — [[Београд]], [[4. фебруар]] [[1946]]{{sfn|Костић|1976|p=7}}{{sfn|Borković|1979a|p=87}}) је био [[Југословенска војска|југословенски генерал]], [[срби|српски]] [[политика|политичар]] и председник [[квислинг|квислиншке]] [[Марионетска држава|марионетске владе]] у [[Србија под немачком окупацијом|Србији]] за време окупације од стране [[Трећи рајх|нацистичке Немачке]] у [[Други светски рат|Другом светском рату]] познате под именом „[[Влада народног спаса]]”.

 

 

== Биографија ==

Након рата, Недић је наставио да служи као командант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и командантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен [[1923]]. и коначно у чин армијског генерала 1930. године. Између [[1934]]. и [[1935]]. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.

 

 

[[Грчко-италијански рат|Италијанска инвазија Грчке]] представљала је велики проблем за Југославију, јер би [[Краљевина Грчка|грчком]] капитулацијом био одсечен приступ [[Солун]]у, што је био основа свих југословенских одбрамбених планова. Стога је одмах одржан састанак регента кнеза [[Павле Карађорђевић|Павла]], председника владе [[Драгиша Цветковић|Драгише Цветковића]], министра спољних послова [[Александар Цинцар-Марковић|Александра Цинцар-Марковића]], министра војске и морнарице Милана Недића, начелника Главног ђенералштаба [[Петар Косић|Петра Косића]] и министра двора [[Милан Антић|Милана Антића]]. Кнез Павле је тражио од генерала Недића том приликом да генералштабу нареди израду плана за могући напад на леви бок италијанских снага у Грчкој, ако би изгледало да ће ускоро заузети Солун.{{sfn|Tomasevich|1975|p=29}} Међутим, Недић је схватио састанак као поднесе меморандум који је 1. новембра 1940. доставио кнезу [[Павле Карађорђевић|Павлу]] и премијеру [[Драгиша Цветковић|Драгиши Цветковићу]].{{sfn|Tomasevich|1975|p=29}} Недић је био свестан тешког стратегијског положаја Југославије и слабости југословенске војске, и био је обузет дефетизмом и неверицом у могућност отпора Немачкој после слома Француске.{{sfn|Petranović|1992|p=53}} Сутрадан им је обојици лично изложио своје ставове, додајући нова објашњења у погледу неспремности Југославије за рат против сила Осовине. Предложио је прекидање политике неутралности и приступање уз силе Осовине. Због отвореног сврставања уз Немачку [[Адолф Хитлер|Адолфа Хитлера]] Недић је смењен. У меморандуму су се нашле спољнополитичке идеје Димитрија Љотића. Пошто су том приликом утврђене Недићеве везе са Љотићем и да се Љотићев „Билтен“ штампа у штампарији Министарства војске, Недић је смењен са дужности [[6. новембар|6. новембра]] [[1940]]. и стављен под присмотру. Формалан разлог за смену било је неспремност југословенске војске приликом [[Италијанско бомбардовање Битоља|битољског инцидента]], а прави везе са Љотићем. Љотићев [[Југословенски народни покрет Збор|Збор]] је забрањен, сам Љотић стављен у кућни притвор, а чланови Збора углавном су похапшени, јер се тврдило Збор са Недићем и групом официра припрема заверу.{{sfn|Borković|1979a|pp=87–88}}

Како су после гушења устанка Немцима биле потребне јединице за друге фронтове, оно су повукли своје снаге из Србије и, да би их одменила крајем 1941. бугарска војска је у три фазе ушла на простор Недићеве Србије, под оперативним надзором Немаца,{{sfn|Tomasevich|1975|p=92}}{{sfn|Petranović|1992|p=226}} иако се Недић зарицао да ће извршити самоубиство ако до тога дође.{{sfn|Petranović|1992|p=226}}{{sfn|Tomasevich|2002|p=198}}

 

 

==== Активности Недићеве владе до 1943. ====

Недић је са генералом Данкелманом склопио усмено неке споразуме о проширењу својих овлашћења, али након Данцкелманове смене у септембру 1941., на те споразуме Данкелманови наследници су игнорисали и Недићева власт се постепено смањивала. Недић је непрестано имао тешкоћа с немачким војним властима, неколико пута је претио оставком и вршио бројне промене у свом кабинету. Иако је његова власт крајем 1943. практично престала да постоји, остао је на положају све до краја немачке окупације Србије, до почетка октобра 1944.{{sfn|Tomasevich|1975|p=92}}

 

 

Недић је био противник Југославије, али је био одан династији Карађорђевић. Недићевој влади је немачка окупациона управа дозволила држање ограничене наоружане формације назване [[Српска државна стража]] која је у почетку бројала око 17.000 људи. Поред тога, од присталица [[Димитрије Љотић|Димитрија Љотића]] формиран је Српски добровољачки одред (касније [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|Српски добровољачки корпус]]) под административном надлежношћу Недићеве владе. СДС и СДК били су наоружани и опремани од стране немачке окупационе управе и били су јој тактички потчињени. У мањим акцијама ове снаге деловале су самостално, а у већим под немачком тактичком командом. Главни задатак Недићеве владе била је борба против оружаних формација непријатељских према немачкој управи и терор према политичким противницима. Недић је послао Аћимовића у заробљеничке логоре у Немачкој да међу заробљеним официрима бивше југословенске војске испита расположење према квислиншкој влади, као и то да ли желе да се врате у земљу и ставе јој се на располагање. Немци су ослободили део заробљених официра и војника, који су враћени у Србију, и распоређени у министарства и Српску државну стражу. Први значајан меморандум окупационим властима који је упутила Недићева влада био је састављен у марту 1942. У њему је исказано незадовољство немачким третманом Владе народног спаса и затражили да се ојача њен положај. Недић је предложио да се СДК и Пећанчеви четници укључе у склоп СДС и да он преузме контролу над овом силом, да се именује регент који би владао Србијом у име краља Петра II и да се повуче бугарска војска, али је тај предлог оштро одбијен.{{sfn|Tomasevich|2002|p=211}} Недић је 28. марта 1942. наговестио Турнеру да је, у случају његовог одласка, Љотић једина особа која би се могла узети у обзир да буде његов наследник на месту председника Владе народног спаса. Турнер је оценио да „Недић не може бити озбиљан по томе јер је Љотић био пророк и визионар, а не вођа и политичар“.{{sfn|Tomasevich|2002|p=188}}

 

 

Једна од сталних жеља Милана Недића је било проширење територије Србије под привидним надлежношћу његове владе. У првој фази, Недићева влада претендовала је на источни део Босне и део Херцеговине (негде око 17 срезова), затим на Срем и део Далмације који су припали НДХ. Са својим братом Милутином (који је пуштен из немачког заробљеништва почетком 1942) и осталим сарадницима, Недић је почетком фебруара 1942. упутио меморандум војноуправном команданту Србије, генералу [[Паул Бадер|Паулу Бадеру]] који се тицао припајања Србији источних делова НДХ.{{sfn|Borković|1979a|p=227}} Бадер се у почетку сложио са меморандумом и у Београд су позвани четнички командант источне Босне [[Јездимир Дангић]], усташки министар [[Вјекослав Вранчић]] и домобрански пуковник [[Федор Драгојлов]]. Хрватска страна и виши немачки званичници су се супротставили овом меморандуму, па је и Бадер променио мишљење и овај Недићев покушај је пропао.

У лето 1942. године дошло је до кризе владе због одлуке Немаца да из Србије извезу у Немачку 2.000 вагона пшенице. Пошто је влада ову пшеницу наменила за помоћ српским избеглицама и сиромашнима, неки министри из владе поднели су оставку, а и сам Недић је најавио сопствену оставку уколико се не одустане од извоза пшенице. Немци су тада одустали од своје првобитне намере и из Србије су извезли само мању количину жита и то тек пошто су задовољене потребе становништва. После ове кризе, влада је 8. октобра 1942. реконструисана, када уместо старих, у њу улазе четири нова министра.

 

 

{{...}}

 

 

Недић је желео да убеди јавност да је за Србију рат завршен априла 1941. Своје време је описивао као време после рата, тј. као „време мира, напретка и спокојства“.{{sfn|Milosavljević|2006|p=18}} Недић је тврдио да су све акције његове владе одобрене од окупатора, коме народ треба да буде захвалан за „обезбеђен живот и часно место сарадника у изградњи новог света“.{{sfn|Milosavljević|2006|p=19}} Колаборационистички режим је имао непоколебљиву веру у немачку победу, међутим у Србији није успео да освоји наклоност великог дела српског народа, који се више окретао четницима и партизанима. Недић се искрено трудио да умањи српске жртве, али према комунистима није показивао никакву милост. У својим прогласима је позивао на уништење комунизма и затирање сународника који су узели учешћа у народноослободилачком покрету.{{sfn|Milosavljević|2006|p=18}}

 

==== Нојбахерова мисија ====

 

Крајем лета 1943. четници су водили врло тешке борбе против партизана зараад одбране Србије, свог главног упоришта, па су њихове потребе у оружју и муницији постале су крајње озбиљне. Једини могући извор снабдевања били су Немци, директно или преко преко Недићеве администрације. Истовремено, због све теже војне ситуације (пораст партизанске активности, [[капитулација Италије|капитулације Италије]] и императив надзирања великих простора југоисточне Европе), присилило је Немце да стварају друге војне снаге или да прошире постојеће. Немци су некако морали да се споразумеју са четницима и да појачају њихову ефикасност за борбу против партизана, као и да убеде српски народ да подржи нову политику, пре свега ублажавањем политике масовних репресалија. Због тога је у октобру 1943. у Београд послат [[Херман Нојбахер]] са специјалним овлашћењима.{{sfn|Tomasevich|1975|p=319}} Нојбахер је имао овлашћење да прошири надлежност Недићеве владе. Међутим, како се Хитлер упорно противио Нојбахеровим предлозима, Недић је остао без моћи као и пре. Нојбахер је ипак успео да дође до извесног степена колаборације четника и Немаца и убрзо након његовог доласка, закључен је низ [[Споразуми између ЈВуО и команде Југоистока|споразума о примирју]] између неколико истакнутих четничких команданата и немачких снага.{{sfn|Tomasevich|1975|p=320}}