Атанасије Стојковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 25:
Захваљујући свом образовном раду, [[1803]]. године био је позван за првог редовног професора на новоотворени универзитет у [[Харков]]у. Али све је почело тако што је своју књигу "Физику", послао на поклон руском цару Александру. Руски владар му је узвратио са два похвална писма, захваљујући којима су му у Рисији отворена сва врата. Са достојанство императорског придворног саветника дошао је у Харков 1804. године, у друштву са мајком и једним синовцем.<ref>"Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године</ref> Он је био један од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз [[Глигорије Трлајић|Глигорија Трлајића]], [[Сава Петровић|Саву Петровића]], [[Ђорђе Коритар|Ђорђа Коритара]]. Прво је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике, али је убрзо постао декан одељења физичких и математичких наука. Стојковић је касније постао и ректор и оснивач харковског Ученог друштва.
Такође је стекао многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I орден светог Владимира трећег степена, а добио је и материјалне привилегије и постао државни саветник.
Његов просветитељски рад обухвата и превод Новог завета у славеносербској редакцији што прилично отежава [[Вук Стефановић Караџић|Вуку Караџићу]] да нађе разумевање и подршку међу ученим Србима за његов превод на народни српски језик. Међутим, његов роман ''„Аристид и Наталија“'' из [[1801]]. године представља први роман у новијој српској књижевности. По узору на [[Волтер]]ов „Кандид“ написао је дело необичног назива - „Кандор или откривање египетских таин“, роман филозофско поучних намера са доста мистичних елемената.
| |||