Свјатлана Алексијевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Разне исправке |
||
Ред 30:
}}
'''Светлана Александровна Алексијевич''' ({{јез-рус|Светла́на Алекса́ндровна Алексие́вич}}; {{јез-блр|Святлана Аляксандраўна Алексіевіч}}; рођена [[31. мај]]а [[1948]]. у Станиславу, данас [[Ивано-Франкивск]]) [[белорусија|белоруска]] је новинарка и књижевница која ствара на [[руски језик|руском језику]]. За своје „полифонијско писање, које представља споменик патњи и храбрости нашег доба” [[8. октобра]] [[2015]]. додељена јој је [[Нобелова награда за књижевност]].<ref>-{Blissett, Chelly. "[http://yekaterinburgnews.com/daily-news/author-svetlana-aleksievich-nominated-for-2014-nobel-prize/7457/ Author Svetlana Aleksievich nominated for 2014 Nobel Prize]". ''Yekaterinburg News''. January 28, 2014. Retrieved January 28, 2014.}-</ref><ref name=svd1>{{cite web|
Њене најпознатије књиге писане су у жанру уметничке и документарне прозе, почев од дебитантског остварења које се бави женама током [[Други светски рат|Другог светског рата]] – ''[[Рат нема женско лице]]'' (објављено [[1987]]). Серију ''Гласови утопије'' коју је започела дебитанстким романом завршила је [[2013]]. делом ''[[Време секонд-хенда]]'' које се бави животним питањима обичних људи на постсовјетском простору. Бавила се последицама [[чернобиљска катастрофа|Чернобиљске хаварије]] кроз документарни роман ''[[Чернобиљска молитва]]'' (1997), совјетском улогом у [[Рат у Авганистану (совјетска инвазија)|рату у Авганистану]] у делу ''Дечаци од цинка'' (1990), те дечјим погледима на ратове у делу ''[[Последњи сведоци]]'' (1985).
|