Константин Данил — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 27:
[[1828]]. панчевачки прота Арсеновић, приликом једног похода у [[Алибунар]]у, видио је у кући граничарског капетана Кљуновића изврсне портрете истог капетана и његове жене, те одмах понудио Данилу да изради иконостас нове [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], до тада највеће и најљепше у онамошњем Српству. Уговор је склопљен са црквеном општином [[26. мај|26/5]] [[1829]], Данил се преселио у [[Панчево]], прионуо је на проучавање [[Библија|Св. Писма]] и на студирање и скицирање нацрта за поједине иконе. [[1833]]. Данил завршио је панчевачки [[иконостас]].<ref>"Арад кроз време", Темишвар 2010. године</ref> За тај свој први велики рад примио је од општине 4.000 форинти у сребру. У то вријеме је насликао у Панчеву још око 20 портрета и икона, само за властелине Јагодице око 10 портрета, од којих су 4 на имању у [[Канак]]у, а остали у дворцу добра Крњаче, у Румунији, на нашој граници. Тим радом у Панчеву Данил је себи оставарио репутацију најбољег мајстора, а и материјално се обезбиједио за цио живот. Стога је он остао до смрти пријатељски и захвално-привржен проти Арсеновићу, који се, уз Данила, и сам развио у умјетника.
Године [[1833]]. позвала је Данила православна румунска општина [[Уздин]] у [[Банат]]у, да јој украси цркву.<ref>{{cite web|url=http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=663|title=Rumunska pravoslavna crkva Uzdin|work=spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs|date=20. 4. 2016|accessdate=20. 4. 2016}}</ref> Године [[1836]]. је довршио и њу, и то олтар у минијатурном размјеру, а плафон у монументалном великом стилу. [[1836]]. расписала је српска црквена општина у Темишвару натјечај за израду иконостаса, и изабрала Данила. Карактеристично је, да је Данил понуду потписао као »мјештанин«. Тај иконостас завршио је новембра [[1843]]. За све вријеме рада у Темишвару Данил је био средиште нарочите пажње, чак и са стране њемачког грађанства.<ref>"Србски народни лист", Будим 1845. године</ref> Млади мађарски племић, потоњи министар, Горове, враћајући се са студија из, Француске и Италије, молио га је, да га прими у свом атељеју и о тој посјети написао је у ''Kossuthovom'' органу (Pesti Hirlap br. 45.377 od 1841), одушевљен чланак, приказујући га као човјека између 30 и 40 година.
Њемачке новине ''Temesvarer Wochenblatt'' неколико пута свраћале су пажњу на »умјетников гениј«, сматрајући ту цркву најљепшом у цијелој [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарској]] са свим њеним провинцијама. Од [[1843]]. до [[1852]]. боравио је већином у својој кући, у [[Зрењанин|Бечкереку]], сликајући портрете, а и по који жанр и nature morte (мртву природу). За тих 10 година, он је, по писању споменутог њемачког листа, два пута, 1846 и 1851, путовао у [[Италија|Италију]], ради студија. Исто то тврди и темишварски лист ''Euphrosine'' (бр. 5). Аугуста 1852 преселио се у банатско село Добрицу, да наслика иконостас српске православне цркве. За вријеме трогодишњег рада ту помагао му је учитељ [[Лазар Николић]] који је послије и сам сликао и који се прославио особито као пијететни биограф свога учитеља,
| |||