Спомен-парк Јајинци — разлика између измена

'''Спомен-парк „Јајинци“''' налази се на подручју београдске општине [[Вождовац]], на 11 километара удаљености од [[Авала|Авале]]. Подигнут је на локалитету војног стрелишта које су користиле оружане снаге [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], а које је током [[Други светски рат|Другог светског рата]] постало место највећег страдања недужног становништва на територији окупиране Србије.

 

Стрелиште у Јајинцима издваја се у односу на остала места страдања по масовности жртава и суровој систематичности у ликвидацији и прикривању злочина над недужним становништвом. Сачуване фотографије и изјаве малог броја преживелих сведоче о страдању и патњама [[Срби|Срба]], [[Јевреји|Јевреја]], [[Роми|Рома]] и других талаца фашистичког режима у Београду и Србији. У периоду од 8. новембра 1943. године до 2. априла 1944. године, желећи да уклони трагове масовног злочина, Гестапо је вршио организовану ексхумацију и спаљивање посмртних остатака жртава. Комисија за утврђивање ратних злочина, формирана одмах по завршетку Другог светског рата, након истраге је изнела податак да је на стрелишту Јајинци страдало 80.000 особа. Новија истраживања указују на број од 65 000 страдалих. Прве венце на место где су вршена масовна стрељања положили су генерали [[Пеко Дапчевић]] и [[Владимир Иванович Жданов]], команданти трупа које су ослободиле Београд 20. октобра 1944. године, што представља и прво одавање поште недужним жртвама фашистичког терора.

 

Спомен-парк Јајинци састоји се од више сегмената и његово формирање отпочето је 7. јула 1951. године постављањем споменика на самом улазу у споменички комплекс. Аутори споменика били су академски вајар [[Стеван Боднаров]].<ref>Антица Павловић, Јавни споменици на подручју града Београда, завод за заштиту спомениак културе града Београда, 1962. године</ref><ref>Љиљана Благојевић, Нови Београд, оспорени модернизам, Београд 2007. </ref> и архитекта Леон Кабиљ.<ref name="leks">З. Маневић, Лексикон српских архитеката XIX и XX века, Београд 1999.</ref> Уређење Спомен-парка, установљеног 1960. године, настављено је и у наредним деценијама, где бележимо више нереализованих јавних конкурса за пројекат споменика жртвама фашизма. Коначно, 1988. године, усвојено је и реализовано решење монументалног споменика, аутора академског вајара Војина Стојића. У уређењу пратећих садржаја и зелених површина Спомен-парка учествовали су и архитекти Бранко Бон и Брана Мирковић<ref name="leks" /><ref>S.G.Bogunović, Studentski trg, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, Arhitekti (II), Beograd 2005. </ref>