Теодор Мандић — разлика између измена

Крајем 1849. постао је други секретар великог жупана [[Бачка жупанија|Бачке жупаније]] Исидора Николића Србоградског. У то време постао је присталица [[Вук Стефановић Караџић|Вукове реформе]]. После службовања у Бачкој жупанији постао је срески начелник у [[Баја|Баји]], а од 1859. чиновник у Министарству унутрашњих послова у [[Беч]]у. Када је укинуто [[Војводство Србија и Тамишки Банат]], кратко време био је већник намесништва у [[Темишвар]]у, а затим саветник одсека Министарства просвете у [[Будимпешта|Будимпешти]]. На месту комесара рестаурације Новосадског магистрата убрзао је избор Светозара Милетића за градоначелника и тиме допринео да 20. марта 1861. дође до обнове градске власти. Као присталица конзервативне политике и ванстраначка личност биран је за посланика у Угарском сабору и на Народно-црквеном сабору у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]]. Велико негодовање либералног српског грађанства изазвао је два пута: давањем подршке Герману Анђелићу на изборима за патријарха и 1897. када је на конференцији код министра председника Банфија предлагао измену темељног државног закона на коме је почивала српска народна аутономија. Био је редовни, а од 1863. почасни члан Матице српске и од 1901. члан њеног Књижевног одељења. На изборима за председника Матице 1888. био је противкандидат Милошу Димитријевићу, али је поражен. Уз Павла Гостовића и Луку Јоцића био је извршилац тестамента [[Марија Трандафил|Марије Трандафил]]. Матица српска објавила му је ''Успомене из нашег црквено-народног живота'', које обухватају догађаје у [[Војводина|Војводини]] од 1840. до 1876.

 

 

== Библиографија ==

 

== Литература ==

 

== Спољашње везе ==