Историја Русије — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 149:
==== Шизма и реакција ====
[[Датотека:Bakuninfull.jpg|мини|десно|[[Михаил Бакуњин]]]]
Сурова одмазда због устанка учинила је да „Четрнаести децембар“ буде дан који су дуго памтитилипамтили каснији револуционарни покрети. Како би се сузбили будући устанци, школе и универзитети су били под сталним надзором. Полицијски шпијуни су били свуда. Потенцијални револуционари су слати у Сибир, посебно за време Николаја I, када је на стотине хиљада њих послато у радне логоре.
 
У оваквој ситуацији се појављује [[Михаил Бакуњин]] као отац [[анархизам|анархизма]]. Из Русије одлази у западну Европу [[1842]], где постаје активиста социјалистичког покрета. После учешћа у [[Мајски устанак у Дрездену|Мајском устанку у Дрездену]] [[1849]], ухапшен је и послат у Сибир, али одатле успева да побегне и да се врати у Европу. У Европи почиње да сарађује са [[Карл Маркс|Карлом Марксом]], упркос значајним идеолошким и тактичким разликама.
Ред 327:
У међувремену, велики број малих партија и њихова аверзија према склапању савеза оставили су законодавство у хаосу. Од [[1993]], Јељцинов прекид добрих односа са вођством парламента је довео до [[Руска уставна криза 1993.|Руске уставне кризе]] септембра и октобра 1993. Криза је достигла врхунац [[3. октобар|3. октобра]], када је Јељцин одабрао радикално решење како би разрешио расправу са парламентом: позвао је тенкове да оспу паљбу на [[Бели дом]], потукавши тако своје противнике. Како је Јељцин предузео неуставне мере у распуштању парламента, Русија никад није била тако близу озбиљном грађанском сукобу, још од револуције [[1917]]. Јељцин је тада имао пуну слободу да наметне устав, који је одобрен референдумом децембра 1993. Избори у децембру су донели велики добитак комунистима и националистима, одражавајући све веће народно разочарање подстакнуто слабим резултатима [[неолиберализам|неолибералних]] економских реформи.
 
Економске реформе су такође консолидовале полу-криминалну олигархију са коренима у старом совјетском систему. По савету западних влада, [[Светска банка|Светске банке]] и [[Међународни монетарни фонд|Међународног монетарног фонда]], Русија је отпочела највећу и најбржу [[приватизација|приватизацију]] коју је свет икада видео. За пола деценије, малопродаја, трговина, службе и мала индустрија су били у приватном власништву. Већину великих предузећа су добили њихови стари менаџери, стварајући нову богаташку руску олигархију која је била у савезу са мафијаоммафијом или са западним инвеститорима.<ref>See Fairbanks, Jr., Charles H. 1999. "The Feudalization of the State". ''Journal of Democracy'' 10(2):47-53.</ref> Као резултат свега, инфлација и незапосленост је многе раднике гурнула у сиромаштво, проституцију или криминал. У међувремену, централна влада је изгубила контролу над локалним властима, бирократијом и економским феудима, а царинска такса је доживела колапс. И даље у великој депресији све до средине деведесетих, руска привреда је била тешко погођена и финансијским крахом [[1998]].
 
Повратак на управљану привреду је тада изгледао скоро немогућ. Руска привреда се почела опорављати од [[1999]], захваљујући великом порасту цене сирове нафте у свету. То је довело до пораста тражње природног гаса чији је Русија далеко највећи извозник.