Стјепан Радић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 67:
У дипломатским извештајима британске амбасаде у Београду од 1926 године Радић је описан као неодговорни демагог који гази обећања о сарадњи. У истим извештајима се каже да су хрватски сељаци једно време гледали у Радића као полубога. Британци, даље, га не цене као администратора, сматрајући га крајње неефикасним и у главној улози идеолога. По њима је препун разноврсних идеја за које кажу да су многе исправне али често контрадикторне или неупотребљиве. Радић користи сваку прилику да одржи говор, било у позоришту или на фудбалској утакмици. Због његове недоледности, жестине и помањкања такта доводи у неприлику своје пријатеље и даје агрумент својим противницима{{sfn|Петрановић|1988|p=145}}.
Новак, у својој књизи -{"Magnum Crimen"}- посвећује цело поглавље Радићевом антиклерикализму као јединој константи његове политике. Радић се залаже за одвајање римокатоличке цркве од државе, указује на њен феудални и израбљивачки став према хрватским сељацима и њен, у суштини, нехришћански карактер. Поглавље садржи велики број извода из Радићевих говора и чланака објабљених у листовима "Дом" и "Хрватска мисао"{{sfn|Новак|1948|p=203-252}} .
Па ипак, изгледа да је најпримерније сведочанство о личности и делу Стјепана Радићу дао његов син Владимир, [[1942]]. године у чланку ''Дан и домовина''. објављеном у загребачком листу ''Нова Хрватска'' : "''У главним стварима, у темељним начелима, усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића. Под [[Анте Павелић|поглавниковим]] мудрим водством изводи се наук Браће Радић.''"
| |||